Возили Дуле и ја.
Питање бр. 1 је било да ли ће ујутро падати киша.
Поглед кроз прозор у 6:30 - сиво небо, киша виси на небу.
Ипак одлазим на Трг Републике да видим да ли је и Дуле проценио да има смисла возити. Договор је био да, ако крећемо, збор буде у 7 сати - мој сапутник стиже тачно по договору.
Једино немамо договор на коју страну кренути. Прст - прогноза и поређење разних метео извештаја нам кажу да је најбезболније кренути ка северу па смо на брзака склепали маршруту: Батајница - Белегиш - Сурдук - Сланкамен - Инђија - Голубинци - Београд. С ногу рачунато, тура од око 120 км по равном терену.
До Батајнице је вожња ок, нема уобичајене гужве на том путу - недеља је. Скретањем ка Белегишу прелазимо на пут паралелан Дунаву и набадамо се на чеони ветар. Дуле га подноси много боље него ја, брзина ми не прелази 20 км/х. Небо је доста светлије него кад смо кренули али прогноза је да ће око 11 сати почети киша у Београду. Некако нам се није уклапало у план да покиснемо па смо од Сланкамена кренули у затварање круга ка Београду. Добијањем ветра у леђа наши животи добијају нови смисао, педале се окрећу скоро саме од себе. Надамо се да ћемо стићи суви до куће, хвалимо светло небо и рачунамо на помоћ Оног Одозго.
Џабе се надали - у Новој Пазови почиње кишица и ето нас на железничкој станици. Имали смо среће, воз за Београд стиже за десетак минута и углављујемо се у ходник задњег вагона.
Ипак, кад се све сабере и одузме, лепо смо извртели круг - боље него да смо одустали. На цајгеру је цифра од 86 км.
Неколико сличица са ове вожње се могу видети овде.
Поздрав кондуктеру који је, прилично сам сигуран, провалио да немам карту за воз ;)
Нема коментара:
Постави коментар