Субота, 11. август. Возили Мира и ја.
У ствари, ујутро се довезли на Аду Циганлију, мало се ту мотали у круг и у једном тренутку, код скијалишта на води, мени дуне да би било добро отићи до Обреновца на бурек. Тешко жабу у воду натерати - Мира се сложи после две секунде размишљања. У ствари, мрзело нас је да се вртимо по Ади па је сваки иоле добар предлог добродошао. И кренемо.
Е, да... најављени су местимични пљускови али смо се понадали да су та места негде другде, обзиром да је сунчано јутро. Ослонили смо се на срећу да ће киша сачекати пар сати - док се вратимо.
Старим путем - поезија: нема саобраћаја, лепо време, расположени за вожњу а и сузе нам крену на уста кад помислимо на четвртку са јогуртом. Колико је идиличан овај део пута, толико је трагичан нови пут ка Обреновцу. Откад смо се код Умке уболи на нови пут, гужва, камиони, аутобуси... Ипак, недовољно да нам поквари вожњу. Стигли живи & здрави у Обреновац, доручковали, купили сок и пластичне чаше па кренули до Забрана да преживамо доручак и губимо време.
Можда је прошло 10 минута нашег пикника... почињу да падају оволике капи кише. Нема фрке, неки пролазни облак, лажем и себе и сапутницу ми. Нађемо згодно скровиште, али киша стаје. Ајмо ми кући.
А поглед ка Београду забрињавајући, фронт тамних облака који прети да нам иде у сусрет. Вртимо педале, само да стигнемо до Барича, па ако почне киша, сакрићемо се већ. Стигли до Барича... хммм, да ли да пробамо да добацимо до Умке? Стигли до Умке. Изнад Београда громови & муње. Позивамо пар људи и проверавамо ситуацију у граду па калкулишемо кад и како кренути. Чујемо да је у Бгд крш од невремена и добијамо савете да не крећемо још. Умка сунчана, чекамо, ја придремао на клупи.
Убедили смо једно друго да је небо изнад Београда за нијансу светлије и да се облачни систем не креће ка нама него на нашу десну страну. Идемо, па шта буде.
И било је то да смо возили сувим коловозом све до Остружничког моста. Ту поче крупна киша па се скембасмо испод истог. После пар минута је стала а ми кренусмо убрзо. Тек негде близу Аде Циганлије наилазимо на мокар коловоз, скрећемо на Аду и ту већ има и барица заосталих од кише. Пошто немамо блатобране, и поред пажљиве вожње, добисмо кравате на леђима. Нема везе, у односу на зло & наопако које смо избегли ово је ништа.
Долазимо до мог стана и рекапитулирамо ситуацију. Ми смо провели 5 сати на овој крени - стани вожњи и за то време прешли 80 км.
Ето шта испаде уместо досадног обртања кругова по Ади :)
Нема коментара:
Постави коментар