Ничим изазвано Краљево

Ово пишем са историјском дистанцом од два месеца. Себи се извињавам због лењости и свега што је испарило из закречених сивих ћелија, а другима (уколико ово ико чита) на осакаћеној причи.
Зима ми се нешто одужила ове године, а и иначе је не волим, тако да сам склапајући туру за 2009. призивао лето. Било је неколико варијанти, али се завршило овом која се види на табели. У екипи Мића и ја, датум поласка је 21. јун.
Невероватно, али дође тај датум некако и крећемо... Недељно јутро полушугаво, са добрим изгледима да постане шугаво. Прогноза времена за наредне дане каже да се може очекивати киша ту и тамо, али смо се ослонили да прогнозери неће прекршити традицију погрешних најава и на срећу да се нећемо баш ми наћи тамо где (ако) буде падало. Убрзо се показало да су ти ослонци били врло климави.
План био да возом дођемо до Младеновца али се скоцкала боља варијанта, Мићина супруга нас је шибнула колима до истог. Чим смо поскидали бицикле и повадили пртљаг почела је да сипи слаба кишица. Натоварили смо магарце, пронашли пекару (бурек, слаба тројка) и пут под точкове. Кишица је убрзо престала да пада али је остало сивкасто небо. Расположени за путовање и натоварени као мазге се котрљамо ка Тополи. Циљ за први дан је Гружанско језеро у близини Кнића, око 26 км после Крагујевца. Пар пута смо застали ради куповине воћа или сликања. На једном месту скренули са пута да видимо неко језерце и локалну цркву а код Тополе се попели на Опленац, обишли историјско - меморијални комплекс, задужбину Карађорђевића. Фино је горе а и пуца видик на околину, обзиром да смо на вр' брда. Интересантно је знати да се у цркви св. Ђорђа налазе саркофази краља Петра I и Вожда Карађорђа.
До Крагујевца имамо добро време, чак је и добро што нема сунца, пријатније је за вожњу. У близини цркве у насељу Аеродром се задржавамо у "Библиотеци". Тако се зове кафана где смо се снабдели вечером коју ћемо појести након постављања првог кампа. Волим да дођем у Крагујевац, помало га рачунам као "свој" град. Одвезли смо се до Шумарица и обишли споменик V3, а онда наставили путем ка Краљеву. Баш негде пре скретања ка Книћу, на једној доброј низбрдици улетесмо у нешто што личи на фину, магличасту кишицу. Није страшно, надамо се да ћемо срећно проћи до језера, више није далеко. Мало смо појачали темпо јер је киша висила на небу, прошли Кнић, језеро је на пљуцомет. А онда туга&јад. На отвореном путу без заклона нас задеси пљусак, ни гаће не остадоше суве. Мало даље, код једне продавнице, потражисмо заклон. Ако ово чита газда радње, ја сам онај што му је нестао из видног поља када је склизнуо са уске бетонске стазице. То што је лупнуло у зид је била моја глава (срећом, упакована у кацигу). Тешим Мићу (и себе) да нема фрке - поставићемо камп, пресвући се, попити топлу супу а онда лагано упалити ватру и осушити гардеробу. Стигосмо до језера, постависмо камп, пресвукли се и попили супу, једино је ватра оманула: НИГДЕ ДРВЕТА. Додуше било је пар багремчића испод којих смо се монтирали, али неупотребљивих за ватрицу. Штета, мало нам је фалило да се провучемо без кише. Изедосмо библиотекарски роштиљ. Спавање.
Јутро је суво и сиво. Камп демонтиран, све попаковано на бицикле. Проверавамо прогнозу код Драгана, наше логистичке подршке. Какав човек, могао је бар мало да нас слаже... а истина је да је најављено грдно време за целу недељу. Шта да се ради, идемо за Краљево. Тамо ћемо навратити до Саше, Мићиног паше који ради молерај у стану својих покојних родитеља, и донети одлуку шта и како даље. Наравно да смо опет покисли, и опет мокре оне гаће...
Саша нас је дочекао ДомаћинскиСвакаЧаст. Истуширали смо се, опрали ствари и креснули грејалицу којој смо објаснили да мора све то да осуши до јутра. У ствари, морали смо да признамо да су сви изгледи да се сутра враћамо кући јер је у изгледу свакодневна трка са кишом, а она већ води са 2:0. Проблем је да ако не можемо да сушимо одећу и обућу, што би рекао прост свет, има да најебемо. А и да назебемо.
Е, ту се умеша домаћин и предложи да останемо код њега, као у некој врсти базног логора, а одатле сваког дана можемо на локалне туре. Није паника и ако би покисли јер би имали где да сушимо ствари. И тако све у том смислу... Обзиром да би се осећали врло тупаво кад би се вратили одмах кући, ово је после дубоког једноминутног размишљања прихваћено као сламка спаса. Мир се вратио у наше душе. Повадисмо мапе и примисмо савете шта је паметно обићи у околини Краљева.
Прво дође на ред манастир Студеница.
Крећемо око 8 сати. Добра страна "базног логора" је што не треба вући терет са собом, осим неопходног. Носили смо само опрему за кишу и по мамутски сендвич са кајмаком и сировом паприком. Излазимо из града поред манастира Жича и преко Матарушке Бање се укључујемо на Ибарску магистралу. Пријатан дан и слаб саобраћај, асфалт као млеко, зелена брда а сунце пробија кроз танке облаке. Пут тече поред Ибра, Ибар тече поред пута, баш добро што се не вратисмо кући. Пут се увија, Ибар води своју политику, горедолирамо. Код места Ушће, 48 км јужно од Краљева се скреће десно ка манастиру. Ако се добро сећам, до манастира има 11 км. Лаганом вожњом кроз шумовит предео брзо стижемо до капија манастира. Бајсеве остављамо испод ораха, мало култивишемо изглед, да не улазимо баш шарени као папагаји и пролазимо кроз капију. Први пут сам у овом манастиру. Старе зидине, две црквe, 800 година историје... да се најежиш. Задржали смо се ту око сат и по времена, обишли и фотографисали манастир, купили пар сувенира и изашли ван да поједемо сендвиче, па на пут. Налетео је облак који је просуо 15 минута пљуска. У заклон је улетео и сељак из баште у близини и одмах се пожалио како је јуче покисао као миш. Убрзо је киша стала, сунце се појавило и кренусмо назад ка Краљеву. Вратили смо се брзо и без неког напора. Лепо проведен дан, фина тура. Од Студенице до Краљева се на мом пртљагу дошверцовао један пуж.
Среда.
Већ улазимо у рутину прављења мега - гига кајмака у пању. Бајсеви се отресају од мрака из подрума, идемо на Гоч. Око 25 км до Врњачке Бање, па узбрдо око 13 км. Пре успона питамо једног чичу колико има до врха, а он одговори нешто у стилу "ту је, имате 15 мин вожње...". Схватам ја да је простор закривљен, да постоји више равни простор - времена, али нисам схватао што нас чича зајебава - веслали смо узбрдо око 2 сата. Задњих пола сата смо возили кроз облак који је сео на врх. Захладнело је неколико степени, али нам је то пријало док смо дахтали узбрдо. На крају сам се баш пријатно изненадио дочеком на врху: ротвајлер који устаде са места поред пута и лагано нам приђе (глб) пријатељски.
Нађосмо ту један ресторан, па кренусмо од чаја до одличне чорбе. Леп поглед кроз стаклени зид на црне облаке у подножју. Је ли то грмљавина? Конобар каже да пљушти у Бањи. Потрошили смо ту још неко време, направили пар слика, све чекајући да се невреме смири. После неког времена одлучујемо се на покрет и врло се изненадимо кад смо већ за 15 минута били у подножју. Онај чича и даље заварен за клупу. Бре, у Бањи суво... оно је грмело према Краљеву. А ми идемо у том правцу. Близу је то па идемо полако како би облаку дали времена да нам измакне. На десетак километара пре Краљева је мало попрскала киша, настављамо даље и улазимо у село Ратина. Кроз село иде пут, са стране високи тротоари, прилично јака низбрдица. Они тамни облаци су се провалили над овим селом непосредно пре нашег доласка и просули реку која је текла низбрдо путем, чиста и бистра, десетак центиметара дубока а кроз баште и двориште поред пута у виду блатњаво-жуте и брзе бујице. Неколико аутомобила је прошло избацујући воду испод точкова бар два метра увис. Опасно ако пљусне неког од нас двојице. Мића ми рече да сиђем са тротоара на пут да ме не одува неки талас у бујицу, тако да смо заузели целу ширину пута и успоравали кола која наиђу. Прођосмо некако тај драматични део и сад ми је жао што не сликасмо то. Срели смо једног мог имењака, човека од 76 година, вози нешто попут пони бицикла, мокар као додола. Јадан човек се жали да га је окупао неки ауто, а да има реуму и не сме да покисне. Поче ту и нека упорнија киша. Чекали смо неко време да се смири а онда кренули. Имали смо 8 км до стана и наравно да је почео пљусак и наравно да смо искисли. Мокре гаће? Да.
Следећих дана смо обишли манастире Љубостиња, Жича и манастир Свете Петке у селу Стубал, у близини Трстеника. Прва два фасцинирају нечим изнутра, вековима који се као маховина држе за зидове, монахе, фреске, прастаре храстове и липе. Манастир у Стублу је скорашњи, основан 1979. године, а претворен у женски 1989. Те пријатне утиске је умео да ми поремети једино поглед на непрегледну реку пластичних флаша које носи Западна Морава. Срамота и катастрофа.
У суботу смо се запутили преко Чачка ка Овчар Бањи. Ништа нарочито изазовно, чисто да протегнемо ноге и оверимо и овај преостали правац. Избегли смо главни пут и возили паралелним путем кроз нека села. Израдили смо се код једног скретања и продужили пут десетак километара али не мари...
Успут смо прошли поред манастира Ваведење и задржали се само да га фотографишемо. Пре саме Овчар Бање и акумулационог језера смо наишли на брану акумулације и спустили се путићем који води ка њеном подножју. Спустили смо се да ухватимо бољи кадар за фотографију. Док смо направили неколико фотоса поче да сипи киша, ситна али прилично упорна. Ај да убијемо по кајмак кад већ стојимо, можда и стане... Ту се од негде појави неко гладно куче, па смо сви јели и киснули. Новитет је био шпиц црног облака који је провирио преко врха брда. Каже Мића "Ајмо!". Ја се мало опирао и паметовао па попустио. Ипак је у праву, биће све црње и црње. Поздрависмо се са мршавим штенетом и излазимо на главни пут. Пљусак! Није хладно и није важна киша. Схватио сам ових дана да киша уопште не смета ако је прихватиш као такву и заборавиш. Битно је да није хладно. Једино је незгодно ако је пут прометан јер прскају возила и ниси сигуран колико си уочљив. После 10-ак, 15 минута побегосмо киши и сувим путем педаламо ка бази. Обзиром да смо имали кишну опрему, наставили смо суви. Вратили смо се главним путем, преко знаменитих Мрчајеваца. Пред Краљевом смо мало прикочили јер је у граду небо обављало пљуштање кише и грмљавину громова. Хмм,може се рећи и пљуштање громова и грмљавина кише... Свеједно, вратисмо се сувих гаћа.
Пошто би био смртни грех вратити се у Београд из Краљева без кајмака, у недељу поранисмо на пијац. Ја купио кило, много леп. Убеди ме продавачица да се кући не смем вратити без јаја. Право збори искусна домаћица, те купих преостала из кофице на бетону. Ја не знам да ли је усраност јаја мерило квалитета, а ако јесте, ова су била врхунска.
Вратисмо се у велики прљави град аутом, са Сашиним сином. Бајкове смо окачили позади, на носач и елегантно се довезли кући, избегавши трауматичне прилазе престоници. Кад се све сабере и одузме, ипак смо задовољни. Нисмо отпедалали намеравано, али лепо је било и ово ничим изазвано Краљево. Интерно смо ову вожњу назвали "манастирска тура".
Растали смо се код улаза у подземну гаражу код Старог двора. Увек ми је мало мучан повратак у буку и бетон. Семафор, зглобни аутобус, дрндави тролејбус, јапански мотоцикл. Идем кући.
Шта ћу, морам...

Нешто мало слика.

но титле

Дође време да одувам прашину са овог електричног нотеса, кренула је нова сезона циклотумарања.
Одужила се зима, нисам возио од краја октобра, од Еколошког ултрамаратона Панчево - Фрушка Гора. Не волим зиму, на бицикл седам тек кад загреје на 13 степени, то ми је нека магична цифра. Тек почетком априла сам отворио сезону са пар кругова до Аде или Остружнице. Једном сам се одвезао до Бољеваца на рибећу чорбу, вратио се насипом до остружничког моста, једном до Панчева. Тих првих дана ми је Драган правио друштво, једном се прикључио Бошко на новој макини. Е, да, скоро сам заборавио како ми је увалио баксуз... прилазимо манастиру Фенек и ја меркам предњу гуму коју сам допумпавао чим сам изашао из стана, требало би то још мало... Каже Бошко: "Немој да пумпаш, обично то изађе на лоше". Насмејемо се, а после пар минута стигнемо до манастира и стали да одоморимо коске. Наравно, ја узео пумпу, само мало да допумпам... пуче вентил, сломи се ђубре, леже гума. Бошко, баксузе.
Тако је почела сезона, уз кондиционе и техничке припреме. После пар недеља се, уз лепше време, кренуло на даље (како ме нервира овај израз...) дестинације - Бела Црква, Вршац. Пар пута сам био у Кајтасову, код Снеже и Саве.
У ствари, зато сам и почео да пишем. Све ово раније је било решавање проблема "белог папира".
Врло волим да одем до њих, разни су разлози, не знам који би био главни... углавном, по повратку у Београд, осећам да ми је дух дезинфикован а ни тело се не осећа лоше. Стекао сам неколико нових познаника тамо, што животиња, што људи: младог шарпланинца, две козе и четири јарета, Аиду, Сашу и клинце, црног бернардинца, Момира, кума Бату. Бата и није баш прави кум, више је магарац... Прошлог викенда је ту био и Милан, заљубљеник тумарања кроз пешчару и истразивач нових стаза. А био је и претходног викеда. Милан је човек, велики човек. Незгодно је писати о Зеленом Двору, ту се људи и животиње преплићу прилично равноправно, осим оних примерака који ће бити поједени. На животиње мислим.

није крај...
Овде се може видети неколико слика.

Сокобања, Ртањ

Сви ми (лудаци на два точка) имамо понеку мучну епизоду, али на крају остане само добра прича, наравно ако се добро сврши.
Прошле недеље се нађох у Сокобањи. Због кишног времена сам се довезао бусом, са бициклом спакованим у бокс за пртљаг. Следећа два дана сиромах није мрдао из собе јер је време било баш јадно и тужно, али претпоследњег дана мог боравка тамо указала се прилика да се крене у околна брда. Не знам да ли је последица природне селекције или синдрома "да ми је већи него комшијин", али приметио сам да у околини Сокобање нико не гаји пса мањег од просечног телета. Добро, мало претерујем, али са седишта нечега што има два точка, бисаге и лабилну равнотежу, зверке изгледају зверскије. Елем, ту почиње драма.
Већ на самом изласку из бање ме шмекерски израдио један жућа. Возим лагано узбрдо, а он стоји поред отворене капије дворишта са леве стране пута и наизглед незаинтересовано баца поглед на мене. Лагано устаје и још лаганијим кораком, чак некако весело, прилази - у тренутку схватам да ће ми откинути једно пола кила меса са листа. Баш кад сам осетио зубе на нози позвао га је неко из дворишта и животиња је моментално обуставила акцију. Све ово је трајало до 5 секунди. Думреш! Ионако имам трауме из детињства од псова...
Николинац сам прошао без проблема (нема живе душе), али у селу Ртањ, на низбрдици ме спопадоше две беле зверке. Као да су пали с неба, а много нервозни. Знам да је савет здравог разума стати и сићи са бицикла, али не знам колико ова два гремлина имају здравог разума. Пробао сам фору са прскањем из бидона и успео - прво су застали за секунд, изненађени, па наставили потеру, али су одустали после новог штрца. Жао ми је само што сам у бидону имао ртањски чај. После пар минута, на изласку из села, кривина и воћњак кроз који ми у сусрет, ваљда у знак поздрава, залаја и потрча сиви шарпланинац. Било ту, у близини, још нешто бело чупаво, али доста ми је био и овај први. Ту обуставим кретање и вратим се једно 50 метара, до неке зградице испред које су седела три лика и цевчила пиво. Жалим се да изгинух без зрна барута у њиховом селу и би ми објашњено да је сива животиња везана за сајлу која се протеже кроз воћњак и да не може да добаци до пута, а два бела пса које сам натопио чајем су пре пар дана на исту фору изненадила локалног поштара и собалила га са мотора. Објаснише ми људи да нема фрке, крај је села и до изласка на пут Зајечар - Параћин нема изненађења.
И би тако.
Затворих круг до Сокобање преко Параћина и Алексинца.

Слике

Делиблатска пешчара, part two

Десетак дана после прве туре кроз пешчару, уследио је наставак.
У ствари, Драган и ја смо планирали паралелно две туре за викенд, па како испадне... Прва је била Делиблатска пешчара, друга мување по брдима око Ђердапа. Пошто је најављен изузетно топао викенд, 37 - 38 степени, одлучили смо се за пешчару, са акцентом на белоцркванска језера, плажу у Ковину и плажу поред Гаја, на Дунаву.
Поранили смо у суботу, потрпали бајкове и пртљаг на и у кола и вожња до Беле Цркве. У центру паркирали ауто и крећемо. Камп опрема и остали терет остају у колима, тако да возимо неоптерећене бицикле. Правац кретања: Бела Црква - Јасеново - Вршац - Месић, у подножју Вршачког брега. Повратак: поново преко Јасенова - Гребенац - Кајтасово - Бела Црква. У Кајтасову смо навратили до Снежане и Саве у Зелени двор. Имали су слободног места за преноћиште, па смо се откотрљали до Беле Цркве по ауто и вратили се на qнт. Снежана ме купила феноменалним чајем, у ствари додатком за чај који је направила од шљива. Попио пар шоља, лагана вечера и у крпе...
Јутро. Идемо нов круг а кола остају где су. Возимо круг по пешчари и поподне се повраћамо (може ли овако да се каже...?) и бежимо кући. Сава је предложио да спреми рибу за ручак, али да се јавимо пред повратак, тако да има времена да исту припреми.
Правац кретања: Кајтасово - Стража - Избиште - Шушара - Делиблато - Гај - Кајтасово. Тура за одмарање нерава - минималан саобраћај, максимална природа. Ветар нас је малтретирао око Загајице, али се преживело. Пробали смо пречицу од Делиблата до Гаја, релативно је добра. Тврд пут, насут шљунком, али пун рупа. Уштеди се око 6 км. Од Гаја до плаже Рај је 7 км пута, 3 км асфалта, остало шљунак, тврд пут посут рупама. Преко трња до звезда, преко чистилишта до раја. Прашњавим путем повремено налети камион или аутомобил у смеру ка или од плаже. Нагутасмо се прашине, више него кроз пешчару за цео дан, ником да падне на памет да смањи брзину кад пролази поред убогих бициклиста. Али зато је пало добро освежење кад смо стигли. Лепа плажа, тушеви и ресторанчић на обали. Ту смо упознали један пар бициклиста који из Немачке путује ка Црном мору. Измењали маил адресе и добисмо понуду да се обавезно јавимо ако нам треба спавка уколико налетимо у Минхен :)
Одморисмо се, врућина донекле попустила. Јављамо Сави да крећемо - и крећемо. До Кајтасова је око 35 км, има довољно времена да упецана риба плива по тигању. Стижемо у Зелени двор тачно по плану. Шпорет на дрва је у дворишту, комади штуке се "чују" подалеко. Леп мирис, још лепши укус. Поготово кад си гладан као вук.
Поседесмо још мало, Снежана нам спаковала по теглицу специјалног додатка за чај. Још да сликам свеже процветали кактус и да се растајемо...
Пада вече, главном улицом Кајтасова се провлачимо кроз стадо крава које се враћа са паше.
Пало вече, главном улицом Београда се провлачимо кроз саобраћајну гужву.

Слике

Делиблатска пешчара

Београд - Панчево - Долово - Мраморак - Делиблато - Шушара - Гребенац - Бела Црква - Ковин - Београд

Ред је искористити последње дане годишњег одмора и, коначно, одвести се до Беле Цркве. Кажем коначно јер већ дуже време Мира и ја покушавамо да ставимо ту туру на дневни ред, али се увек нешто испречи.
Пут смо планирали гледајући у мапу, без знања шта нас чека у пешчари. А чекало нас је :)
За почетак, потрошили смо цело пре подне ломатајући се по београдским тржним центрима тражећи подлогу за врећу за спавање. Било их је као салате преко лета, али су нетрагом нестале. Ваљда су их трговци повукли јер је крај сезоне, а рафове попунили актуелном понудом за школарце. На крају куписмо неке кинеске душеке за плажу, довољно малих габарита да могу да се спакују у цикло пртљаг. Чак сам успео и да паднем мотајући се око камиона који врве испод Панчевачког моста. Коначно, мост прелазимо тек у 12:30, а из стана смо изашли још у 8.
Пролазимо Панчево и скрећемо ка Долову, на пут крај кога се пружа леп дрворед. Лепо и практично, штити од ветра. Коначно тишина. Целог дана у београдском саобраћајном лудилу, плус панчевачко. Имамо добар ветар, тако да се не умарамо, стајемо само ради сликања. Делиблато, почетак Делиблатске пешчаре. Рекао би човек да је пешчара добила име по овом месту :) По мапи, имамо 18 км до Шушаре, села близу супротне границе пешчаре. Проверавам мапу питајући једну групу мештана колико има до Шушаре. Одговор: 7 - 8 км. Ја њима мапу, они мени: "Ма стижеш тамо за 15 минута, нема више од 8 км". Ок, верујем, наравно. Па, знају они сигурно боље, није први пут да сам нашао грешку на мапи... Пут је асфалтиран, не превише широк, тако да смо морали силазити са истог кад нам у сусрет наиђе шлепер. Да, невероватно, али налетели смо на неколико шлепера на уском, шумском путу. Вероватно су они и изломили асфалт, пут има доста рупа. Прође седми, па осми, па десети километар... шта ли причају они Делиблаћани? Улазимо у Шушару после тачно 18 км вожње од Делиблата. Извињавам се својој карти по сто пута. Према мапи, на раскрсници се скреће десно и ту креће шумски пут ка Гребенцу. То говори и путоказ поред којег стојимо. Скоро је 5 сати и рачунамо да релативно брзо можемо прећи тих 8 - 9 км. Крећемо путићем. Пролазимо поред локалног гробља, па поред локалног шарпланинца који се труди да нам укаже на своје присуство и стижемо до рачвања пута. Еци пеци пец или да се вратимо до села и питамо некога? Да се вратимо. Баш би било глупо да нас ухвати мрак у сред непознате шуме. Још боље, да ми преспавамо овде, у селу, па ујутро наставимо, без трке са временом. Игром случаја се сместисмо у дворишту заљубљеника у пешчару и природу уопште, код Кофија. Објаснио нам је да би погрешили да смо наставили поменутим путем, да је право скретање пар десетина метара даље. Ух, добро је што не настависмо. Његово двориште, као и већина дворишта у околини, је јако лепо уређено. Фино ошишана трава, доста простора, дрвеће. Постависмо шатор и на спавање...
Ујутро нам је Кофи показао своје мапе, мало попричасмо о Шушари и пешчари. Позвани смо да навратимо поново, као и сви заинтересовани да чују и виде нешто ново о овом крају.
Крећемо путем који нам је препоручен. Тврд шумски пут, трагови точкова. Али тракторских. Наши точкови тону у песак - нема шансе возити. Сушна је сезона и песак је сув. После кише је и могуће возити. Следи гурање. 8300 метара гурања за сат и 50 минута. Тешко, врело, песак се завукао у сваку пору, али у исто време узбудљиво и егзотично. Питам се како ли је тек кад пешчаром дува ветар... Не желим да сазнам.
На видику је асфалт, улазак у село Гребенац. Правимо малу паузу, па настављамо до следећег места, Кајтасова. Пре уласка у село правимо већу паузу, ручамо и крећемо ка Белој Цркви, где смо планирали камповање. Убрзо стижемо до белоцркванских језера и одлучујемо да се сместимо у кампу поред Врачевгајског језера. Камп поред Главног језера је превише бучан и није нам се свидео, иако је комфорнији.
Нашли смо згодно место, поставили камп, прошетали и вечерали. Очи почињу да се склапају, мозак је на резерви... У даљини, у правцу Румуније и Карпата се види севање муња и понекад се чује грмљавина, али то је вероватно нормално тамо у планинама, далеко је, не бринем.
Нешто око један сат после поноћи почиње жесток пљусак, грми, сева, неколико пута нестаје струје у кампу. Не да сам проценио, свака ми част :))) Наравно, у сред тог зла, Мира мора у клоњу. Киша је, уз повремено слабљење интензитета, падала следећих два и по - три сата. Шатор издржао, суви смо и поспани. Следећих пар сати сна нас је вратило у живот.
Јутро је ок, сунце се појављује. Сушимо шатор, чистим бицикле од песка, доручкујемо. Оптимисти смо да ћемо стићи у Београд пре кише која је најављена тек за вече. Наравно, тада нисмо знали да је опет у питању безразложан оптимизам. Возимо до Ковина, сумњиво је време. Логистика из Београда нам јавља да је већ почела киша у појединим деловима града и да би било паметно да се утрпамо у неки бус и пожуримо кући, јер је врло вероватно да нам већ око Панчева следи хладан туш. Послушасмо савет, убацили бицикле у бус и правац Београд. Киша почиње док смо се возили панчевачким путем.
Београдски асфалт мокар, али киша се смирује. Лудница у саобраћају, сирене, застој. Увек мучан повратак у велики прљави град.

Слике

Аранђеловац

Прошло је пет дана од повратка са туре по Војводини а ја још нисам сео на бицикл. Крајње је време. Пожелео сам да возим, али нешто лагано и ван равнице. Раширио сам мапу и потражио нешто згодно, можда на пар дана.
Избор је пао на Космај, па наставак вожње до Аранђеловца. Спаковао сам и камп опрему ако пожелим да наставим даље.
Петак, сунчано јутро, 8 сати, покрет. Авала ми ускоро остаде иза леђа а Космај се приближава. У Сопоту, уз доручак, одлучујем да не идем ка врху, него подножјем да наставим ка Раниловићу и Аранђеловцу. Нећу се пентрати по околним брдима, него се мало одморити у Аранђеловцу, па наставити ка Смедереву.
Терен је управо онакав какав сам пожелео, таласаст, са кратким, средње тешким успонима. Метеоролози су погодили да ће бити топао дан, дебело је преко 30. Релативно брзо и лако стижем у Аранђеловац. У градском парку, уз пар сладоледа и новине, правим паузу. Обишао сам парк, направио неколико фотографија а онда потражио згодан кафић у центру где бих одгледао олимпијску ватерполо текму Србија - УСА. Амери су нас прегазили као плитак поток, тако да крећем даље пре краја утакмице. Очигледно је да нећу моћи да обиђем смедеревску тврђаву и стигнем пре мрака кући, па ми је елегантно решење испало да, преко Тополе, кренем ка Смедеревској Паланци и ту негде поставим камп, а ујутро наставим до Смедерева. Камп сам поставио на изласку из једног села после Смедеревске Паланке, упалио ватру, вечерао. Прегурао сам скоро 150 км, нисам уморан, добро расположен. Свиђа ми се овај начин - вожња без журбе, прилагођавање условима пута и тренутном расположењу.
Ујутро, после топле супе, одморан, крећем даље. Сунчано је, мирно, тихо. На путу срећем једино тракторе и сељаке који су, пешке или на бициклу, кренули на околне њиве, После 15 - ак километара улазим у предграђе, индустријску зону Смедерева. Какав контраст! Апокалиптична слика фабричких димњака, облак дима боје рђе, куће и локали постављени како је коме пало на памет. Очигледно присуство одсуства смисла за ред и уређен животни простор. Присећам се прошлонедељних призора уредних села и градова на северу Војводине. У чему је штос? Немам одговор. Чак је и прилаз и простор око тврђаве, ударног туристичког адута, врло лоше уређен. Срећом, тврђава је, сама по себи, леп споменик и доста је фотогенична. Направио сам неколико фотографија и мало се излежавао на трави, у хладу зидина.
Пар сладоледа у центру и време је за повратак кући. Преко Ковина и Панчева затварам круг започет јуче, стижем у Београд. Прешао око 240 км у ова два дана, лагано и без много напора.


Слике

Тура по Војводини (& још мало)

Ову туру смо већ неко време разматрали Спаса, Драган и ја, али је испало да, због обавеза, не можемо да уклопимо термине. Прсте је умешала и временска прогноза, тако да је пресуђено: туру возимо Драган и ја - полазак, 10. август. У међувремену се за вожњу пријавио и Далибор из Врања.
Ствари спаковане у бисаге и око њих: шатор, врећа, папуче, тепих, завесе, сабрана дела Добрице Ћосића... све скупа, 19 кг. За прасе није било места.
План туре је направљен тако да су грубо одређени правац кретања и места погодна за одмор и спавање, а да ћемо на терену, према расположењу, одређивати где кампујемо или куда ћемо даље. Такође, договорено је да возимо лагано и да не прелазимо дневно велику километражу, да нам приоритет буде уживање у природи, плажама, обилазак знаменитости...

I дан
Полазак. Панчевачким путем, према (наравно) Панчеву, а даље ка Зрењанину. Испратило нас је неколико другара до Опова, а Спаса до Идвора. У Идвору смо посетили музеј - родну кућу Михајла Пупина. И сликао роду која се монтирала на бандеру испред дворишта. На раскрсници путева за Београд и Зрењанин се растадосмо са Спасом и кренусмо у напад на Војводину.
Наравно да смо већ првог дана прекршили договор, превалили преко 135 км, возили по врућини и камп поставили сат времена пре вечерњег напада комараца. Камп смо поставили у кукурузишту, у близини села Меленци, 800 м од пута. Ја спавао лепо, Драган и Далибор се ујутро жалили на хладноћу. Драганова врећа премала или је Драган превелики, свеједно, битно је да ми је колега спавао у јакни. То их стигла божија казна што су крали и пекли околни кукуруз.

II дан
Следећег дана, преко Бечеја, хватамо правац ка северу, ка Суботици. Дужи одмор правимо у Ади, на градском излетишту - купалишту на Тиси. Дебела хладовина, уређен простор за излете, камп приколице викендаша. Потражио сам около има ли неке биртије са рибљом чорбицом и налетим на неки објекат испред кога су седела четворица и нешто живо коментарисали на мађарском. Ја њима "Добар дан", они мени "Не разумеш мађарски?". Објаснио сам да не разумем и да тражим кафанче где може да се поједе нешто што је у претходном животу пливало Тисом, а један од горе поменутих ми, на чистом српском, филозофски мирно саопшти: "Зајеб'о си се". Видим и сам, мислим се нешто, одох ја да турим лонче за чај. Од купања није било ништа јер нам је један од излетника објаснио да је муљ на уласку у воду достојан једног Нила или Амазона. Најмање.
Кад дођосмо мало себи, натоварисмо се на бицикле, па ка на напрема напред - правац Кањижа. Јако је топло, непријатно за вожњу. Таман кад постане пријатније за вожњу, долази време за избор места за постављање кампа. Прошли смо Кањижу, према Хоргошу. Други камп смо поставили испод насипа, на одвајању код раскрснице за Мале Пијаце. Шаторе раширили уз ивицу шуме, 1300 м од пута ка Хоргошу. Све би било фино & бајно да не поче неко живо дешавање у поменутој шуми - неко звериње се јурило по комшилуку, пар десетина метара од кампа. Сви из места прихватише предлог да повучемо камп мало горе, поред пута који води насипом, 20 - 30 м од ивице шуме.

III дан
Трећи дан започиње лепим јутром, сунце нас тера да што пре кренемо јер је већ почело да пржи чим се појавило. Због слабијег квалитета (краћег) пута преко Малих Пијаца и нежних Далиборових гума, кренусмо ка Палићу главним путем, ка Хоргошу, па скретање ка Суботици. Палић. Код раскрснице у близини језера скренусмо у пекару по доручак. Док смо уништавали доручак, сложимо се да на тој раскрсници скренемо лево, путем који води око језера. Каква грешка! Мислили смо да је то пут који води уз само језеро, а испоставило се да се он прилично одваја од истог и да, углавном возећи кроз кукурузе, језеро можемо само да замишљамо. Направисмо улудо додатних 20 и пар км кружећи око језера, да би стигли на стотинак метара од раскрснице где смо доручковали. Срећом, баш је пријатно за вожњу, не верујем да је испод 35 степени у хладу. Ионако не возимо по хладу, баш нас брига. Ту, коначно, уђосмо у парк који се пружа поред језера. Мала пауза у хладу, па се раскомотисмо на плажи. Раширили и шаторе да се осуше јер смо их спаковали мокре од јутарње росе. Ја се окупао у језеру... топла вода, али пуна траве која (непријатно) голица по ногама. Свеједно, освежило ме купање. Одморили смо се, али се нисмо дуго ту задржали, треба стићи до Апатина и суседне Јунаковић бање. Ту нам је наш логистичар Спаса резервисао спавку, али прво треба препедалати око 75 км по врелом путу. Е, ово је једна од најдосаднијих деоница које сам превезао: пут као лењиром извучен, са аспекта цикло путника ништа интересантно што би разбило монотонију... само сунце горе, равница около и пут без кривина и успона испред предњег точка. Правили смо више пута паузе по успутним селима и повећали драстично промет воде и сладоледа локалним продавницама. У селу Мишићево, нешто пре Бајмока, смо делили хладовину паркића са трочланом бандом пензионера која је довукла гајбу пива и ту трошила дан. Није им лако. Мука натерала. Поздрав ако читају ово.
Заборавих да похвалим цео тај регион око Суботице и њихов однос према околини - чистоћа и уредност просто штипа за очи нас ненавикле на сличан призор. Нигде баченог папира или флаше, уредна дворишта, травњаци поред улице уредни, ошишани. У једном селу смо паузирали и купили сладолед и воду у малој продавници. Питао сам продавачицу где можемо бацити отпатке, јер испред радњице није било канте за смеће. Покупила је све отпатке које смо имали, уз захвалност што бринемо о чистоћи. Ово сам морао да напишем јер ми јако сметају призори смећа по улицама, парковима, дивљи отпади поред путева и остала егзотика диљем драге нам домовине. Требало би, уместо на разне политичке митинге, сиротињу рају возити на екскурзије по овим лепим и умивеним крајевима и учити да се околина уређује ради њих самих, ради бољег квалитета живота... и тако то.
Елем, Бања Јунаковић. Стигосмо у 8 сати. Прилично смо уморни. Summa summarum, 146 км врелог пута, са константним ветром у груди. <ем>Рецепција бање - резервација је ок, добисмо кључеве трокреветне собе, а бицикле смо сместили у котларницу. Објекат је, у ствари, бањско лечилиште отвореног типа. У кругу лечилишта су базени са термалном водом у коју смо се бућнули чим смо стигли. Топла вода прија уморном телу, а и комарци не знају да роне, тако да су им доступни само лице и уши. Лоша страна је то што се особље ресторана, који треба да ради до 10 увече, евакуисало већ око 8, тако да извисисмо за вечеру. А и за воду, јер је бармен затворио шанк још раније. Преживесмо захваљујући примусу и кесици инстант супе коју смо кували у соби. Такође, утисак је да нам је наплаћен "болнички дан", тј. пун пансион - превише за услугу коју смо добили. Овако или онако, кревет је дивна справа - одморисмо наше напаћене коске и ујутро, после доручка и сликања, пут под точкове.

IV дан
Циљ је Фрушка гора. После кратких консултација, одредили смо правац: преко Пригревице и Оџака до Бачке Паланке. Ту правимо паузу, па преко Челарева настављамо до села Бегеч, где постоји скела за пребацивање преко Дунава. Одморни смо, пријатно јутро, точкови клизе лагано. Већ се осећа да ће дан бити врео. И би врео. Правили смо чешће паузе, хладили се како смо умели, температура у хладу је преко 35 степени. У Бачкој Паланци нађосмо експрес ресторан са одличном и јефтином клопом. Окреписмо душу и тело, а и услови за вожњу постадоше подношљивији, па зајахасмо коње. Нађосмо прелаз у Бегечу. Скела је управо пристизала са оне стране, те се убрзо укрцасмо. Врло брзо исфорсирасмо Дунав. Дан брзо прође, а тек треба кренути уз Фрушку гору. Код Беочина крећемо узбрдо, ка Црвеном Чоту. Пред успон смо се задржали неко време да Драган среди проблем на бициклу, ланац је морао да се мало скрати. Пада мрак, лампице ступају у акцију, комарци такође. Ако Онај Ко Је Измислио Аутан није добио Нобелову награду, овим путем га предлажем за исту. Сада смо могли да се концетришемо на избегавање рупа. Пошто нам је осветљење било доста килаво, шума је одјекивала од "Пазиииииииии, рупппааа!", "Бежи десно!", "Јао, отпадоше ми бубрези!" и сл. Од Црвеног Чота, гребеном планине до скретања за Врдник. Поглед на светла Новог Сада је феноменалан. Пажљива вожња низбрдо, ка Врднику, кочница је сада најважнији део бицикла. Сретно се спустисмо низ брдо и постависмо камп у једном дворишту. 22:30. 135 км иза нас.



V дан
Ново јутро, паковање, бурек и наставак туре. Правац: Цер. До Цера нас је пут водио преко Руме и Сремске Митровице. Ту смо направили паузу на лепо уређеној плажи, на Сави. Наставак пута води преко Богатића, Бадовинаца, Прњавора и Лешнице ка Текеришу. Обзиром да смо у Прњавору паузирали неколико сати, логично је што смо у Текериш стигли по мраку. Далибор је кренуо као претходница до планинарског дома, а Драган и ја смо лагано кренули на успон. Успут нас спопадоше и кучићи, те сиђосмо са бицикала. Били смо доста уморни, а и мрак је већ давно пао, тако да настависмо успон пешке, гурајући бицикле узбрдо. Ногу пред ногу, успон се одужио. У планинарски дом "Липове воде" смо стигли нешто после 11 сати, вечерали супер гулаш од дивљачи и сместили се у удобну собу. И тога дана се накупило око 135 км пута. Пријаће спавка у удобним креветима.

VI дан
Последњи дан наше туре је свануо. Домаћица планинарског дома заслужује похвале за синоћну одличну вечеру и за још одличнији доручак. Идемо кући. У Шапцу нас је дочекао и почастио наш другар Сале. Поседели смо са њим једно сат времена и пут под точкове. Дан је заиста врео, кажу да је било око 40 у хладу. Одремали смо око сат и по у неком селу успут, у хладу црквеног дворишта , као док буде пријатније за вожњу...
Београд. Стигао сам кући око 5 сати. Дајем царство за туш!

Све у свему, 6 дана и 800 км на точковима, лепа тура, али вожена у погрешно доба године. Овако топли дани би се лакше прегурали кроз неки шумовити или планински предео. Нема везе, тешкоће се забораве и остају само лепе успомене, фотографије и слике у глави.
Слике