Делиблатска пешчара

Београд - Панчево - Долово - Мраморак - Делиблато - Шушара - Гребенац - Бела Црква - Ковин - Београд

Ред је искористити последње дане годишњег одмора и, коначно, одвести се до Беле Цркве. Кажем коначно јер већ дуже време Мира и ја покушавамо да ставимо ту туру на дневни ред, али се увек нешто испречи.
Пут смо планирали гледајући у мапу, без знања шта нас чека у пешчари. А чекало нас је :)
За почетак, потрошили смо цело пре подне ломатајући се по београдским тржним центрима тражећи подлогу за врећу за спавање. Било их је као салате преко лета, али су нетрагом нестале. Ваљда су их трговци повукли јер је крај сезоне, а рафове попунили актуелном понудом за школарце. На крају куписмо неке кинеске душеке за плажу, довољно малих габарита да могу да се спакују у цикло пртљаг. Чак сам успео и да паднем мотајући се око камиона који врве испод Панчевачког моста. Коначно, мост прелазимо тек у 12:30, а из стана смо изашли још у 8.
Пролазимо Панчево и скрећемо ка Долову, на пут крај кога се пружа леп дрворед. Лепо и практично, штити од ветра. Коначно тишина. Целог дана у београдском саобраћајном лудилу, плус панчевачко. Имамо добар ветар, тако да се не умарамо, стајемо само ради сликања. Делиблато, почетак Делиблатске пешчаре. Рекао би човек да је пешчара добила име по овом месту :) По мапи, имамо 18 км до Шушаре, села близу супротне границе пешчаре. Проверавам мапу питајући једну групу мештана колико има до Шушаре. Одговор: 7 - 8 км. Ја њима мапу, они мени: "Ма стижеш тамо за 15 минута, нема више од 8 км". Ок, верујем, наравно. Па, знају они сигурно боље, није први пут да сам нашао грешку на мапи... Пут је асфалтиран, не превише широк, тако да смо морали силазити са истог кад нам у сусрет наиђе шлепер. Да, невероватно, али налетели смо на неколико шлепера на уском, шумском путу. Вероватно су они и изломили асфалт, пут има доста рупа. Прође седми, па осми, па десети километар... шта ли причају они Делиблаћани? Улазимо у Шушару после тачно 18 км вожње од Делиблата. Извињавам се својој карти по сто пута. Према мапи, на раскрсници се скреће десно и ту креће шумски пут ка Гребенцу. То говори и путоказ поред којег стојимо. Скоро је 5 сати и рачунамо да релативно брзо можемо прећи тих 8 - 9 км. Крећемо путићем. Пролазимо поред локалног гробља, па поред локалног шарпланинца који се труди да нам укаже на своје присуство и стижемо до рачвања пута. Еци пеци пец или да се вратимо до села и питамо некога? Да се вратимо. Баш би било глупо да нас ухвати мрак у сред непознате шуме. Још боље, да ми преспавамо овде, у селу, па ујутро наставимо, без трке са временом. Игром случаја се сместисмо у дворишту заљубљеника у пешчару и природу уопште, код Кофија. Објаснио нам је да би погрешили да смо наставили поменутим путем, да је право скретање пар десетина метара даље. Ух, добро је што не настависмо. Његово двориште, као и већина дворишта у околини, је јако лепо уређено. Фино ошишана трава, доста простора, дрвеће. Постависмо шатор и на спавање...
Ујутро нам је Кофи показао своје мапе, мало попричасмо о Шушари и пешчари. Позвани смо да навратимо поново, као и сви заинтересовани да чују и виде нешто ново о овом крају.
Крећемо путем који нам је препоручен. Тврд шумски пут, трагови точкова. Али тракторских. Наши точкови тону у песак - нема шансе возити. Сушна је сезона и песак је сув. После кише је и могуће возити. Следи гурање. 8300 метара гурања за сат и 50 минута. Тешко, врело, песак се завукао у сваку пору, али у исто време узбудљиво и егзотично. Питам се како ли је тек кад пешчаром дува ветар... Не желим да сазнам.
На видику је асфалт, улазак у село Гребенац. Правимо малу паузу, па настављамо до следећег места, Кајтасова. Пре уласка у село правимо већу паузу, ручамо и крећемо ка Белој Цркви, где смо планирали камповање. Убрзо стижемо до белоцркванских језера и одлучујемо да се сместимо у кампу поред Врачевгајског језера. Камп поред Главног језера је превише бучан и није нам се свидео, иако је комфорнији.
Нашли смо згодно место, поставили камп, прошетали и вечерали. Очи почињу да се склапају, мозак је на резерви... У даљини, у правцу Румуније и Карпата се види севање муња и понекад се чује грмљавина, али то је вероватно нормално тамо у планинама, далеко је, не бринем.
Нешто око један сат после поноћи почиње жесток пљусак, грми, сева, неколико пута нестаје струје у кампу. Не да сам проценио, свака ми част :))) Наравно, у сред тог зла, Мира мора у клоњу. Киша је, уз повремено слабљење интензитета, падала следећих два и по - три сата. Шатор издржао, суви смо и поспани. Следећих пар сати сна нас је вратило у живот.
Јутро је ок, сунце се појављује. Сушимо шатор, чистим бицикле од песка, доручкујемо. Оптимисти смо да ћемо стићи у Београд пре кише која је најављена тек за вече. Наравно, тада нисмо знали да је опет у питању безразложан оптимизам. Возимо до Ковина, сумњиво је време. Логистика из Београда нам јавља да је већ почела киша у појединим деловима града и да би било паметно да се утрпамо у неки бус и пожуримо кући, јер је врло вероватно да нам већ око Панчева следи хладан туш. Послушасмо савет, убацили бицикле у бус и правац Београд. Киша почиње док смо се возили панчевачким путем.
Београдски асфалт мокар, али киша се смирује. Лудница у саобраћају, сирене, застој. Увек мучан повратак у велики прљави град.

Слике