Обедска бара

Вожњу је организовао Бициклистички савез Србије. Као и целог месеца, прогноза времена је предвиђала кишу за викенд али срећом, као и целог месеца, од кише није било ништа. Истина, кажу да је у неким деловима града било кише око 5 - 6 сати.
Скуп бициклиста је био код хале Пинки у Земуну. Окупило се стотинак бициклиста, међу њима десетак људи са којима повремено возим. Ту је и Мира, мој највернији сапутник. Мој највернији сапутник је прошао тест нерава два пута: први пут ујутро, једна гума пробушена, друга испустила из непознатог разлога. Променили гуме, закрпили, стигли на време на скуп. Други тест нерава мало пре Сурчина: пуче жбица, точак се искривио. Интервенисао је мајстор Мића из Партизана - нема резервне жбице али је бајс у возном стању.
Правац кретања: Тошин бунар, Сурчин, Бојчинска шума. Колону је пратила полиција, организован сервис за прву помоћ. Вожња је била пријатна, брзина добро одмерена, време сунчано.
Уз пар одмора смо стигли до Бојчинске шуме. Већина је остала ту да, уз роштиљ, пиће и тамбураше, одмара. Један број нас је отишао до Обедске баре, 20 км даље. Ту сам упознао пар људи из екипе која је возила украјинску туру. После око сат времена одмора крећемо назад јер је повратак за Београд из Бојчинске шуме предвиђен за 15 часова. Један број људи је већ отишао или наставио своју приватну туру а остали се у колони враћају. Задовољан сам туром, добро друштво и добра вожња - атмосфера се може осетити на сликама.
Укупно пређен пут: 129 км.

Царска бара

Возили Мира и ја.
Ја признајем да сам заражен педалирањем, али она... поготово откад је прешла стотку.
Договор о вожњи је трајао око 6 секунди:
Па, могли би на вожњу сутра...? Да, куда?
Неко време смо разматрали мапу... да ли Смедерево или Царска бара. Коцка је пала на Царску бару.
Временска прогноза за среду супер, само треба припремити пар слаткиша, пар сокова и нешто за клопу и... пут под точкове. Полазак у 7 сати.
Среда, 7:15. Припремљено све, спаковано у ранац, крећемо - излазимо из зграде и хладан туш: почиње киша, капи ОВОЛИКЕ. Осећам да се Референт За Кишу Тамо Горе ваљао од смеха кад нам је видео фаце. Ваљда се задовољио тиме и затворио вентил после 2 минута.
Панчевачки мост остаје за нама, провера гума на пумпи у Борчи и вожња креће - правац Зрењанин. Пут је одличан, ветар у леђа, сунце се појавило - услови савршени. Расположени за вожњу добро напредујемо. Планирали смо доручак у Ченти, наравно бурек. Али, прва пекара нема бурека, друга закључана - доручак на клупи, крем сир и кифле. Дај шта даш, појео бих и масну новину. Купујемо воду и крећемо ка циљу. Вода у овом крају ми се не свиђа за пиће тако да се, као велики потрошач воде током вожње, бацам у трошкове.
Двадесетак километара даље скрећемо према Белом Блату.
Царска бара. Рампа и дрвене степенице поред табле са ознаком резервата, улазимо у Царско село. Простор је лепо уређен за одмор - дрвене клупе и столови под настрешницом. Ту је и пумпа за воду (за освежење, не верујем да је за пиће), љуљашке. Мало смо ленчарили на клупама, освежили се и кренули "стазом здравља". Стаза вијуга кроз шуму, негде се мора прескочити оборено дебло, негде се треба провући кроз шибље а негде ударити главом у грану. Ја сам се два пута навукао на коприву а Мира два пута главом у исту грану - и кад смо кренули стазом и кад смо се враћали :)) Резерват нетакнуте (добро... мало такнуте) природе. Мир, тишина, нема људи - само зеленило и птице. Ах, да... и жабе. Чисто је, нема отпадака које туристи радо остављају за собом. Стаза је дуга око 4 км. Са једне стране шума, са друге бара, углавном прекривена воденим биљем. Често се наиђе на роду или чапљу, видео сам у шуми и неку црвену птицу.
После пар стотина метара чујем иза себе: "Јао, гума!". Чујем и себе како глупо питам: "Која?". Као да је важно да ли је предња или задња :) У реду, ту је алат, резервне гуме и флекице. Бар је хлад... највише мрзим да мењам гуму на чистини, при температури која може да испржи јаје на асфалту.
Гума сређена, идемо даље. Ходали смо још неко време али нисмо ишли до краја стазе. Ово што смо видели је прелепо. Обећали смо себи да ћемо једном прећи целу. Направио сам неколико снимака.
Спремамо се за повратак. Гума изгледа добро, надамо се да ће држати до Београда. Одлучили смо да се ипак вратимо истим путем уместо да скренемо према Панчеву због додатне километраже. Пут преко Панчева би у укупном скору дао око 150 - 160 км.
Најкраћа релација и добар асфалт, али прилично јак саобраћај. Прилично сам се покајао што се нисмо упутили ка Панчеву јер нам је прилаз Београду скоро покварио лепе утиске са излета: гомила камиона, безобзирна претицања која су нас терала да пар пута сиђемо са пута да би преживели...
Ипак, са излета остао је пријатан утисак и неколико сличица. И намера да се излет понови. Макар се гума поново пробушила у сред шуме :)
Километража - од Теразија до Царске баре и назад: 137 км.

Београд - Космај - Београд

Вожњу до Космаја, најављену на сајту Циклосвета, одвозили Мира и ја. У ствари, на старту је било 8 - 9 бициклиста али нисмо возили у компактној групи.
Окупљање је било заказано за недељу, 19. августа, у 9 сати - подножје Авале.
Претходног дана сам закрпио и намонтирао гуму која се пробушила кад сам се враћао из Мачве и одмах ми је било нешто сумњиво, као да није добро "легла". Планирао сам да, пре кретања ка Авали, одем до пумпе и напумпам гуму. Понадао сам се, наравно узалудно, да ће гуме "лећи" под већим притиском. Гума и даље асиметрична, бицикл поскакује током вожње. Не вреди, мора "на канал". Западамо у цајтнот, демонтирам точак, Мира ми асистира и мењам унутрашњу гуму резервном - легла к'о дупе на ношу. Идемо.
Успут срећемо бициклисте који такође иду на вожњу и стижемо тачно у минут на зборно место.
Крећемо ка Космају сви заједно али Мира заостаје за групом на узбрдици. Помишља да одустане да не би кочила екипу али је наговарам да настави - ово треба да јој буде прва вожња преко 100 км. Возимо заједно лакшим темпом.
Остатак екипе срећемо у Сопоту и чујемо да су и они возили различитим путевима, подељени у две групе. Наравно, пао је бурек са сиром. Није лош, али сам јео и боље.
Нема везе, настављамо даље ка циљу - манастир Тресије. Код манастира срећемо Дулета који нас обавештава да група креће ускоро. Поздрављамо се јер ћемо остати још десетак минута ради одмора а и планирали смо повратак преко Барајева - остатак екипе се вероватно враћа истим путем, преко Раље.
Крећемо после 15 - ак минута одмора, скрећемо ка Барајеву и мимоилазимо се са закаснелим бициклистима који тек иду ка манастиру. Вожња је пријатна, узбрдо - низбрдо. Осим пар јачих успона, остали се лако преживе али смо ипак правили чешће паузе.
Мирина прва стотка пада убрзо после укључења на Ибарску магистралу. Сликамо се у ту част. Жао ми је што нисам понео шампањац - није мала ствар прва стотка.
Иако је прогнозирана поподневна киша, Београд нас дочекује сунцем. Прешли укупно 126 км.
Мени утрнула задњица.

Београд - Цер - Бања Ковиљача - Гучево - Београд

Од 14. до 17. августа сам поново возио по Мачви и Рађевини. Претходне недеље сам, због лошег времена, прекинуо вожњу и вратио се у Београд. Овај пут сам био боље среће и, праћен сунчаним временом, се попео на Цер и Гучево.
I дан:
Београд - Прњавор (124 км)
До своје прве "базе" сам путовао нешто дуже због константног ветра у груди. Правац преко Обреновца и Шапца, дан сунчан, пут добар, саобраћај подношљив. Једино ми је мучан део на прилазу Шапцу - јак саобраћај, гомила камиона и аутобуса.
II дан:
Прњавор - Цер - Бања Ковиљача (115 км)
Преко Лешнице и Јадранске Лешнице до Текериша. Одатле до врха Цера је 7 км асфалтног пута. Пут је прилично добар, асфалт понегде испуцао или крпљен. Успон до врха Цера није превише тежак, нагиб је сличан успону на Авалу али нешто дужи.
Дан је ведар, прилично топао - више воде сам сипао по себи него што сам попио.
Близу врха се налази планинарски дом "Липове воде". Испред дома су клупе и столови где сам ручао. У ствари појео крем сир и кифлу :) Осим на пар места током успона, нема доброг видиковца - поглед на околину је затворен шумом. Од планинарског дома се пружа путић ка врху али нема смисла ићи њиме даље - после стотинак метара постоји табла са обавештењем да је забрањено фотографисање и даљи пролаз. Други пут, неасфалтиран, води ка Чокешини.
До Бање Ковиљаче, моје друге "базе", сам возио преко Завлаке и Лознице. Квалитет пута је сличан, доста успона и низбрдица, интересантно за вожњу.
III дан:
Успон на Гучево и повратак у Прњавор (58 км)
Од градског парка у Бањи Ковиљачи креће успон на Гучево. До врха је 10 км прилично искрпљеног асфалта, успон 8 - 10 %, по слободној процени. Дан је врео па сам, обзиром да је тура кратка, кренуо тек око 3 поподне. Срећом, пут ка врху је од сунца заклоњен високим дрвећем, тако да се већим делом вози кроз дебелу хладовину. На врху се налази спомен - костурница подигнута у част погинулим српским војницима. Са платоа око костурнице се на околину пружа предиван поглед на (криву) Дрину и Босну преко ње, Лозницу и села око Лознице. Низбрдо сам возио палећи кочнице. Нема опуштања јер је асфалт искрпљен и пун неравнина. Излетање са пута би приредило офф-роад вожњу од 100 км/х кроз густу шуму. Не, хвала.
IV дан:
Прњавор - Београд (130 км)
Повратак кући преко Бадовинаца, Богатића, С. Митровице, Руме и Батајнице. Пут је добар, делом лош и испуцао асфалт. Око Митровице и Руме нешто јачи саобраћај, а од Батајнице до Земуна класичан руски рулет.



Неколико слика са ове туре.

Београд - Обреновац (Забран) - Београд

Субота, 11. август. Возили Мира и ја.
У ствари, ујутро се довезли на Аду Циганлију, мало се ту мотали у круг и у једном тренутку, код скијалишта на води, мени дуне да би било добро отићи до Обреновца на бурек. Тешко жабу у воду натерати - Мира се сложи после две секунде размишљања. У ствари, мрзело нас је да се вртимо по Ади па је сваки иоле добар предлог добродошао. И кренемо.
Е, да... најављени су местимични пљускови али смо се понадали да су та места негде другде, обзиром да је сунчано јутро. Ослонили смо се на срећу да ће киша сачекати пар сати - док се вратимо.
Старим путем - поезија: нема саобраћаја, лепо време, расположени за вожњу а и сузе нам крену на уста кад помислимо на четвртку са јогуртом. Колико је идиличан овај део пута, толико је трагичан нови пут ка Обреновцу. Откад смо се код Умке уболи на нови пут, гужва, камиони, аутобуси... Ипак, недовољно да нам поквари вожњу. Стигли живи & здрави у Обреновац, доручковали, купили сок и пластичне чаше па кренули до Забрана да преживамо доручак и губимо време.
Можда је прошло 10 минута нашег пикника... почињу да падају оволике капи кише. Нема фрке, неки пролазни облак, лажем и себе и сапутницу ми. Нађемо згодно скровиште, али киша стаје. Ајмо ми кући.
А поглед ка Београду забрињавајући, фронт тамних облака који прети да нам иде у сусрет. Вртимо педале, само да стигнемо до Барича, па ако почне киша, сакрићемо се већ. Стигли до Барича... хммм, да ли да пробамо да добацимо до Умке? Стигли до Умке. Изнад Београда громови & муње. Позивамо пар људи и проверавамо ситуацију у граду па калкулишемо кад и како кренути. Чујемо да је у Бгд крш од невремена и добијамо савете да не крећемо још. Умка сунчана, чекамо, ја придремао на клупи.
Убедили смо једно друго да је небо изнад Београда за нијансу светлије и да се облачни систем не креће ка нама него на нашу десну страну. Идемо, па шта буде.
И било је то да смо возили сувим коловозом све до Остружничког моста. Ту поче крупна киша па се скембасмо испод истог. После пар минута је стала а ми кренусмо убрзо. Тек негде близу Аде Циганлије наилазимо на мокар коловоз, скрећемо на Аду и ту већ има и барица заосталих од кише. Пошто немамо блатобране, и поред пажљиве вожње, добисмо кравате на леђима. Нема везе, у односу на зло & наопако које смо избегли ово је ништа.
Долазимо до мог стана и рекапитулирамо ситуацију. Ми смо провели 5 сати на овој крени - стани вожњи и за то време прешли 80 км.
Ето шта испаде уместо досадног обртања кругова по Ади :)

Београд - М. Прњавор - Текериш - Београд

Ову туру сам возио у три етапе:

1. Београд - Прњавор
2. вожња до Tekeriša
3. повратак у Београд
Укупно, око 360 км.

Полазак: уторак, 7. август, 7:30.
Лепо јутро, мало прохладно. Спуштам се на Аду Циганлију и преко бициклистичке стазе избијам на пут ка Обреновцу. План је да преко Обреновца и Шапца стигнем до Прњавора. Саобраћај је слабији него што сам очекивао, те брзо и лако стижем до Обреновца. Време је за доручак и, по дефиницији, требало би појести нешто лако, калорично, одмерено према потребама бициклисте... Вероватно сам начинио смртни нутриционистички грех: прва пекара/печењара по уласку у Обреновац - имају савршен бурек са сиром, препоручујем. Такође препоручујем воду са бунара из трећег - четвртог дворишта после цркве на крају успона код Дебрца. Да ли је вода тако добро пиће или је бурек тражио своје...?
Постаје све топлије. Од Шапца је саобраћај прилично непријатан за бициклисту али, уз неколико краћих одмора, стижем на одредиште без проблема.

Мачвански Прњавор је село удаљено око 115 км од Београда, на средини пута Шабац - Лозница. Као клинац сам тамо често проводио лето код бабе и деде. Њих више нема, али кућа поред цркве је још увек ту. У мају ове године је обележена стогодишњица подизања црквеног храма светог пророка Илије и 85-годишњица изградње спомен - костурнице у порти цркве. Прњавор је у историји забележен као варош у којој су се десила незапамћена зверства аустроугарске војске у Првом светском рату, а о тим злочинама свету је сведочио др Арчибалд Рајс. Тек шездесетих година прошлог века Прњавор је успео да достигне број становника који је имао пре Првог светског рата. Овде је започет и велики спомен - комплекс који опомиње да се таква зверства никад не забораве. Средином деведесетих година у порти прњаворске цркве подигнути су споменици краљу Александру Карађорђевићу и др Арчибалду Рајсу, као прва таква обележја после Другог светског рата. Због згодне удаљености од Београда и још згоднијег положаја у Мачви, Прњавор ми је згодна база за обилазак Цера, Гучева и још неких места које сам планирао.

Среда, 8. август
План пута је да преко села Чокешина, поред манастира, изађем на врх Цера. Одатле бих се спустио на Текериш и даље, избијањем на пут Лозница - Шабац код Лешице и поновним доласком у Прњавор, затворио круг за тај дан.
Крећем око 8 сати и уживам у погледу на Цер. Застајем код манастира Чокешина, правим пар фотоса и настављам узбрдо шумским путем. Наравно, погрешан правац - наилазим на неку врсту капије, улаз у ловиште. Враћам се назад и игуманија ми објашњава да је прави пут са друге стране манастира.
Крећем тим путем и ускоро силазим са бицикла и настављам пешке, гурајући своје превозно средство узбрдо, по туцанику. Сматрам да би живот био крајње досадан када би све текло глатко и било предвидиво. Те тенденције у мом животу спречава огроман црни пас који се појављује на кривини која се наслућује на слици горе. Стао је на сред пута и лаје на мене љуто, као да сам му побио сву фамилију. Убеђен сам да је Кербер тако некако изгледао. Чује се још гласова, али друге псе не видим од жбуња и дрвећа. Врло апријатна ситуација: ја ионако имам фрку од паса, не знам да ли су ово ловачки пси, да ли је ту неко двориште... Стојим ту пар следећих минута, она зверка и даље љута на мене и, нека ово остане међу нама - одустајем и лагано крећем назад, не бих да чачкам мечку. Е, сада имам две опције - да прекинем вожњу или да променим план.
Променио сам план - назад преко Чокешине, излазак на пут Шабац - Лозница, код Лешнице скретање ка Текеришу.
Пут је прилично добар, саобраћај занемарљив. Повремени кратки успони и низбрдице не дозвољавају монотонију. Предео је фотогеничан и то је једна од предности над равничарским пределима. Приметио сам и раније да у равници ретко потежем камеру. Једино што ми смета је врућина али је гасим водом, делом пијући а делом сипајући по глави. Стижем на Текериш око 11 сати, обилазим и фотографишем спомен - комплекс. У дебелом хладу се налазе столови и клупе, идеално за дремку. После једно сат времена нирванисања крећем даље. Одустајем од врха Цера, остављам га за сутрашњу вожњу, после Гучева. Спуштам се ка Завлаци и, пратећи речицу Јадар, завршавам етапу доласком у Прњавор. Без обзира на почетне проблеме и промену плана вожње, остаје ми пријатан утисак. Имао сам добру вожњу, успут попричао са пар људи, мало се нашалили...

Интересантан детаљ, као из Зоне сумрака: после првог дана вожње цајгер је показивао 120,70 км, после другог дана (потпуно различитим правцима) 120,40 км.

Четвртак, 9. август
Нажалост, мења се временска прогноза. Најава кише за поподне и наставак кишовитог периода наредних дана ме тера да кренем за Београд. Заиста, још нисам стигао до Београда а киша је пала у Шапцу. Остављам Гучево, Бању Ковиљачу, Зворник и врх Цера за наредну недељу... или када време дозволи.

Слике са туре се могу видети овде.

Београд - Сланкамен - Нова Пазова - Београд

Возили Дуле и ја.
Питање бр. 1 је било да ли ће ујутро падати киша.
Поглед кроз прозор у 6:30 - сиво небо, киша виси на небу.
Ипак одлазим на Трг Републике да видим да ли је и Дуле проценио да има смисла возити. Договор је био да, ако крећемо, збор буде у 7 сати - мој сапутник стиже тачно по договору.
Једино немамо договор на коју страну кренути. Прст - прогноза и поређење разних метео извештаја нам кажу да је најбезболније кренути ка северу па смо на брзака склепали маршруту: Батајница - Белегиш - Сурдук - Сланкамен - Инђија - Голубинци - Београд. С ногу рачунато, тура од око 120 км по равном терену.
До Батајнице је вожња ок, нема уобичајене гужве на том путу - недеља је. Скретањем ка Белегишу прелазимо на пут паралелан Дунаву и набадамо се на чеони ветар. Дуле га подноси много боље него ја, брзина ми не прелази 20 км/х. Небо је доста светлије него кад смо кренули али прогноза је да ће око 11 сати почети киша у Београду. Некако нам се није уклапало у план да покиснемо па смо од Сланкамена кренули у затварање круга ка Београду. Добијањем ветра у леђа наши животи добијају нови смисао, педале се окрећу скоро саме од себе. Надамо се да ћемо стићи суви до куће, хвалимо светло небо и рачунамо на помоћ Оног Одозго.
Џабе се надали - у Новој Пазови почиње кишица и ето нас на железничкој станици. Имали смо среће, воз за Београд стиже за десетак минута и углављујемо се у ходник задњег вагона.
Ипак, кад се све сабере и одузме, лепо смо извртели круг - боље него да смо одустали. На цајгеру је цифра од 86 км.

Неколико сличица са ове вожње се могу видети овде.
Поздрав кондуктеру који је, прилично сам сигуран, провалио да немам карту за воз ;)

Београд - Зрењанин - Елемир - Ковачица - Београд

Субота, 28. јул 2007. Лепо јутро је наговестило да ће вожња бити пријатна. Са Трга Републике сам кренуо у 6:30 јер смо Дуле и ја требали да се нађемо код Панчевачког моста а на Тргу се ионако нико од бициклиста није појавио. Нажалост, Дуле и ја смо се некако мимоишли па је свако одвозио своју вожњу соло. Следећи пут ћемо подесити часовнике :)
Јутро сунчано, пријатна температура, густина саобраћаја подношљива. Једино је мало досадно возити зрењанинским путем, скоро сасвим ван насеља, између поља кукуруза и сунцокрета. Таман навикнем на кукурузе а онда се појаве сунцокрети и поремете ми ритам :) Због тога сам одлучио да се вратим преко Ковачице и Панчева - мало дужа релација, али лепша за вожњу.
У Зрењанин сам стигао око 10:30, а пошто сам дошао сам, продужио сам 15 - ак км до Елемира, до Оље, Невене и Зокија који су тамо крцкали викенд.
Мир, тишина, роде по бандерама и кућама... одмор за душу напаћену бгд лудилом. Рибља чорба на Тиси ми је мало померила план повратка, кренуо сам касније него што сам мислио.
Срећом, гума се пробушила на петом километру повратка а и пумпа је нешто полудела, једва сам напумпао резервну гуму - тако да сам се вратио у Елемир да поједем лубеницу због које сам и кренуо на пут :) Преспавао сам код пријатеља и ујутро лагано, путем преко Ковачице и Панчева кренуо за Бгд. У Ковачици сам одмарао у парку, пре тога покушао да купим дињу за освежење, али ми није успело - нисам успео да убедим бостанџију да узме паре, поклонио ми је и дињу и нож за сецкање исте. Овим путем му, ако ово чита, поново захваљујем на лепом гесту :)
Београд ме дивно дочекао, ветар у груди још од Панчева - нема везе, ионако ме исцедила врућина :)
Све у свему, леп викенд, добра тура.
(Београд - Зрењанин - Елемир: 93 км;
Елемир - Ковачица - Панчево - Београд: 120 км)

Неколико сличица са пута можете видети овде.