Сокобања, Ртањ

Сви ми (лудаци на два точка) имамо понеку мучну епизоду, али на крају остане само добра прича, наравно ако се добро сврши.
Прошле недеље се нађох у Сокобањи. Због кишног времена сам се довезао бусом, са бициклом спакованим у бокс за пртљаг. Следећа два дана сиромах није мрдао из собе јер је време било баш јадно и тужно, али претпоследњег дана мог боравка тамо указала се прилика да се крене у околна брда. Не знам да ли је последица природне селекције или синдрома "да ми је већи него комшијин", али приметио сам да у околини Сокобање нико не гаји пса мањег од просечног телета. Добро, мало претерујем, али са седишта нечега што има два точка, бисаге и лабилну равнотежу, зверке изгледају зверскије. Елем, ту почиње драма.
Већ на самом изласку из бање ме шмекерски израдио један жућа. Возим лагано узбрдо, а он стоји поред отворене капије дворишта са леве стране пута и наизглед незаинтересовано баца поглед на мене. Лагано устаје и још лаганијим кораком, чак некако весело, прилази - у тренутку схватам да ће ми откинути једно пола кила меса са листа. Баш кад сам осетио зубе на нози позвао га је неко из дворишта и животиња је моментално обуставила акцију. Све ово је трајало до 5 секунди. Думреш! Ионако имам трауме из детињства од псова...
Николинац сам прошао без проблема (нема живе душе), али у селу Ртањ, на низбрдици ме спопадоше две беле зверке. Као да су пали с неба, а много нервозни. Знам да је савет здравог разума стати и сићи са бицикла, али не знам колико ова два гремлина имају здравог разума. Пробао сам фору са прскањем из бидона и успео - прво су застали за секунд, изненађени, па наставили потеру, али су одустали после новог штрца. Жао ми је само што сам у бидону имао ртањски чај. После пар минута, на изласку из села, кривина и воћњак кроз који ми у сусрет, ваљда у знак поздрава, залаја и потрча сиви шарпланинац. Било ту, у близини, још нешто бело чупаво, али доста ми је био и овај први. Ту обуставим кретање и вратим се једно 50 метара, до неке зградице испред које су седела три лика и цевчила пиво. Жалим се да изгинух без зрна барута у њиховом селу и би ми објашњено да је сива животиња везана за сајлу која се протеже кроз воћњак и да не може да добаци до пута, а два бела пса које сам натопио чајем су пре пар дана на исту фору изненадила локалног поштара и собалила га са мотора. Објаснише ми људи да нема фрке, крај је села и до изласка на пут Зајечар - Параћин нема изненађења.
И би тако.
Затворих круг до Сокобање преко Параћина и Алексинца.

Слике

Делиблатска пешчара, part two

Десетак дана после прве туре кроз пешчару, уследио је наставак.
У ствари, Драган и ја смо планирали паралелно две туре за викенд, па како испадне... Прва је била Делиблатска пешчара, друга мување по брдима око Ђердапа. Пошто је најављен изузетно топао викенд, 37 - 38 степени, одлучили смо се за пешчару, са акцентом на белоцркванска језера, плажу у Ковину и плажу поред Гаја, на Дунаву.
Поранили смо у суботу, потрпали бајкове и пртљаг на и у кола и вожња до Беле Цркве. У центру паркирали ауто и крећемо. Камп опрема и остали терет остају у колима, тако да возимо неоптерећене бицикле. Правац кретања: Бела Црква - Јасеново - Вршац - Месић, у подножју Вршачког брега. Повратак: поново преко Јасенова - Гребенац - Кајтасово - Бела Црква. У Кајтасову смо навратили до Снежане и Саве у Зелени двор. Имали су слободног места за преноћиште, па смо се откотрљали до Беле Цркве по ауто и вратили се на qнт. Снежана ме купила феноменалним чајем, у ствари додатком за чај који је направила од шљива. Попио пар шоља, лагана вечера и у крпе...
Јутро. Идемо нов круг а кола остају где су. Возимо круг по пешчари и поподне се повраћамо (може ли овако да се каже...?) и бежимо кући. Сава је предложио да спреми рибу за ручак, али да се јавимо пред повратак, тако да има времена да исту припреми.
Правац кретања: Кајтасово - Стража - Избиште - Шушара - Делиблато - Гај - Кајтасово. Тура за одмарање нерава - минималан саобраћај, максимална природа. Ветар нас је малтретирао око Загајице, али се преживело. Пробали смо пречицу од Делиблата до Гаја, релативно је добра. Тврд пут, насут шљунком, али пун рупа. Уштеди се око 6 км. Од Гаја до плаже Рај је 7 км пута, 3 км асфалта, остало шљунак, тврд пут посут рупама. Преко трња до звезда, преко чистилишта до раја. Прашњавим путем повремено налети камион или аутомобил у смеру ка или од плаже. Нагутасмо се прашине, више него кроз пешчару за цео дан, ником да падне на памет да смањи брзину кад пролази поред убогих бициклиста. Али зато је пало добро освежење кад смо стигли. Лепа плажа, тушеви и ресторанчић на обали. Ту смо упознали један пар бициклиста који из Немачке путује ка Црном мору. Измењали маил адресе и добисмо понуду да се обавезно јавимо ако нам треба спавка уколико налетимо у Минхен :)
Одморисмо се, врућина донекле попустила. Јављамо Сави да крећемо - и крећемо. До Кајтасова је око 35 км, има довољно времена да упецана риба плива по тигању. Стижемо у Зелени двор тачно по плану. Шпорет на дрва је у дворишту, комади штуке се "чују" подалеко. Леп мирис, још лепши укус. Поготово кад си гладан као вук.
Поседесмо још мало, Снежана нам спаковала по теглицу специјалног додатка за чај. Још да сликам свеже процветали кактус и да се растајемо...
Пада вече, главном улицом Кајтасова се провлачимо кроз стадо крава које се враћа са паше.
Пало вече, главном улицом Београда се провлачимо кроз саобраћајну гужву.

Слике

Делиблатска пешчара

Београд - Панчево - Долово - Мраморак - Делиблато - Шушара - Гребенац - Бела Црква - Ковин - Београд

Ред је искористити последње дане годишњег одмора и, коначно, одвести се до Беле Цркве. Кажем коначно јер већ дуже време Мира и ја покушавамо да ставимо ту туру на дневни ред, али се увек нешто испречи.
Пут смо планирали гледајући у мапу, без знања шта нас чека у пешчари. А чекало нас је :)
За почетак, потрошили смо цело пре подне ломатајући се по београдским тржним центрима тражећи подлогу за врећу за спавање. Било их је као салате преко лета, али су нетрагом нестале. Ваљда су их трговци повукли јер је крај сезоне, а рафове попунили актуелном понудом за школарце. На крају куписмо неке кинеске душеке за плажу, довољно малих габарита да могу да се спакују у цикло пртљаг. Чак сам успео и да паднем мотајући се око камиона који врве испод Панчевачког моста. Коначно, мост прелазимо тек у 12:30, а из стана смо изашли још у 8.
Пролазимо Панчево и скрећемо ка Долову, на пут крај кога се пружа леп дрворед. Лепо и практично, штити од ветра. Коначно тишина. Целог дана у београдском саобраћајном лудилу, плус панчевачко. Имамо добар ветар, тако да се не умарамо, стајемо само ради сликања. Делиблато, почетак Делиблатске пешчаре. Рекао би човек да је пешчара добила име по овом месту :) По мапи, имамо 18 км до Шушаре, села близу супротне границе пешчаре. Проверавам мапу питајући једну групу мештана колико има до Шушаре. Одговор: 7 - 8 км. Ја њима мапу, они мени: "Ма стижеш тамо за 15 минута, нема више од 8 км". Ок, верујем, наравно. Па, знају они сигурно боље, није први пут да сам нашао грешку на мапи... Пут је асфалтиран, не превише широк, тако да смо морали силазити са истог кад нам у сусрет наиђе шлепер. Да, невероватно, али налетели смо на неколико шлепера на уском, шумском путу. Вероватно су они и изломили асфалт, пут има доста рупа. Прође седми, па осми, па десети километар... шта ли причају они Делиблаћани? Улазимо у Шушару после тачно 18 км вожње од Делиблата. Извињавам се својој карти по сто пута. Према мапи, на раскрсници се скреће десно и ту креће шумски пут ка Гребенцу. То говори и путоказ поред којег стојимо. Скоро је 5 сати и рачунамо да релативно брзо можемо прећи тих 8 - 9 км. Крећемо путићем. Пролазимо поред локалног гробља, па поред локалног шарпланинца који се труди да нам укаже на своје присуство и стижемо до рачвања пута. Еци пеци пец или да се вратимо до села и питамо некога? Да се вратимо. Баш би било глупо да нас ухвати мрак у сред непознате шуме. Још боље, да ми преспавамо овде, у селу, па ујутро наставимо, без трке са временом. Игром случаја се сместисмо у дворишту заљубљеника у пешчару и природу уопште, код Кофија. Објаснио нам је да би погрешили да смо наставили поменутим путем, да је право скретање пар десетина метара даље. Ух, добро је што не настависмо. Његово двориште, као и већина дворишта у околини, је јако лепо уређено. Фино ошишана трава, доста простора, дрвеће. Постависмо шатор и на спавање...
Ујутро нам је Кофи показао своје мапе, мало попричасмо о Шушари и пешчари. Позвани смо да навратимо поново, као и сви заинтересовани да чују и виде нешто ново о овом крају.
Крећемо путем који нам је препоручен. Тврд шумски пут, трагови точкова. Али тракторских. Наши точкови тону у песак - нема шансе возити. Сушна је сезона и песак је сув. После кише је и могуће возити. Следи гурање. 8300 метара гурања за сат и 50 минута. Тешко, врело, песак се завукао у сваку пору, али у исто време узбудљиво и егзотично. Питам се како ли је тек кад пешчаром дува ветар... Не желим да сазнам.
На видику је асфалт, улазак у село Гребенац. Правимо малу паузу, па настављамо до следећег места, Кајтасова. Пре уласка у село правимо већу паузу, ручамо и крећемо ка Белој Цркви, где смо планирали камповање. Убрзо стижемо до белоцркванских језера и одлучујемо да се сместимо у кампу поред Врачевгајског језера. Камп поред Главног језера је превише бучан и није нам се свидео, иако је комфорнији.
Нашли смо згодно место, поставили камп, прошетали и вечерали. Очи почињу да се склапају, мозак је на резерви... У даљини, у правцу Румуније и Карпата се види севање муња и понекад се чује грмљавина, али то је вероватно нормално тамо у планинама, далеко је, не бринем.
Нешто око један сат после поноћи почиње жесток пљусак, грми, сева, неколико пута нестаје струје у кампу. Не да сам проценио, свака ми част :))) Наравно, у сред тог зла, Мира мора у клоњу. Киша је, уз повремено слабљење интензитета, падала следећих два и по - три сата. Шатор издржао, суви смо и поспани. Следећих пар сати сна нас је вратило у живот.
Јутро је ок, сунце се појављује. Сушимо шатор, чистим бицикле од песка, доручкујемо. Оптимисти смо да ћемо стићи у Београд пре кише која је најављена тек за вече. Наравно, тада нисмо знали да је опет у питању безразложан оптимизам. Возимо до Ковина, сумњиво је време. Логистика из Београда нам јавља да је већ почела киша у појединим деловима града и да би било паметно да се утрпамо у неки бус и пожуримо кући, јер је врло вероватно да нам већ око Панчева следи хладан туш. Послушасмо савет, убацили бицикле у бус и правац Београд. Киша почиње док смо се возили панчевачким путем.
Београдски асфалт мокар, али киша се смирује. Лудница у саобраћају, сирене, застој. Увек мучан повратак у велики прљави град.

Слике

Аранђеловац

Прошло је пет дана од повратка са туре по Војводини а ја још нисам сео на бицикл. Крајње је време. Пожелео сам да возим, али нешто лагано и ван равнице. Раширио сам мапу и потражио нешто згодно, можда на пар дана.
Избор је пао на Космај, па наставак вожње до Аранђеловца. Спаковао сам и камп опрему ако пожелим да наставим даље.
Петак, сунчано јутро, 8 сати, покрет. Авала ми ускоро остаде иза леђа а Космај се приближава. У Сопоту, уз доручак, одлучујем да не идем ка врху, него подножјем да наставим ка Раниловићу и Аранђеловцу. Нећу се пентрати по околним брдима, него се мало одморити у Аранђеловцу, па наставити ка Смедереву.
Терен је управо онакав какав сам пожелео, таласаст, са кратким, средње тешким успонима. Метеоролози су погодили да ће бити топао дан, дебело је преко 30. Релативно брзо и лако стижем у Аранђеловац. У градском парку, уз пар сладоледа и новине, правим паузу. Обишао сам парк, направио неколико фотографија а онда потражио згодан кафић у центру где бих одгледао олимпијску ватерполо текму Србија - УСА. Амери су нас прегазили као плитак поток, тако да крећем даље пре краја утакмице. Очигледно је да нећу моћи да обиђем смедеревску тврђаву и стигнем пре мрака кући, па ми је елегантно решење испало да, преко Тополе, кренем ка Смедеревској Паланци и ту негде поставим камп, а ујутро наставим до Смедерева. Камп сам поставио на изласку из једног села после Смедеревске Паланке, упалио ватру, вечерао. Прегурао сам скоро 150 км, нисам уморан, добро расположен. Свиђа ми се овај начин - вожња без журбе, прилагођавање условима пута и тренутном расположењу.
Ујутро, после топле супе, одморан, крећем даље. Сунчано је, мирно, тихо. На путу срећем једино тракторе и сељаке који су, пешке или на бициклу, кренули на околне њиве, После 15 - ак километара улазим у предграђе, индустријску зону Смедерева. Какав контраст! Апокалиптична слика фабричких димњака, облак дима боје рђе, куће и локали постављени како је коме пало на памет. Очигледно присуство одсуства смисла за ред и уређен животни простор. Присећам се прошлонедељних призора уредних села и градова на северу Војводине. У чему је штос? Немам одговор. Чак је и прилаз и простор око тврђаве, ударног туристичког адута, врло лоше уређен. Срећом, тврђава је, сама по себи, леп споменик и доста је фотогенична. Направио сам неколико фотографија и мало се излежавао на трави, у хладу зидина.
Пар сладоледа у центру и време је за повратак кући. Преко Ковина и Панчева затварам круг започет јуче, стижем у Београд. Прешао око 240 км у ова два дана, лагано и без много напора.


Слике

Тура по Војводини (& још мало)

Ову туру смо већ неко време разматрали Спаса, Драган и ја, али је испало да, због обавеза, не можемо да уклопимо термине. Прсте је умешала и временска прогноза, тако да је пресуђено: туру возимо Драган и ја - полазак, 10. август. У међувремену се за вожњу пријавио и Далибор из Врања.
Ствари спаковане у бисаге и око њих: шатор, врећа, папуче, тепих, завесе, сабрана дела Добрице Ћосића... све скупа, 19 кг. За прасе није било места.
План туре је направљен тако да су грубо одређени правац кретања и места погодна за одмор и спавање, а да ћемо на терену, према расположењу, одређивати где кампујемо или куда ћемо даље. Такође, договорено је да возимо лагано и да не прелазимо дневно велику километражу, да нам приоритет буде уживање у природи, плажама, обилазак знаменитости...

I дан
Полазак. Панчевачким путем, према (наравно) Панчеву, а даље ка Зрењанину. Испратило нас је неколико другара до Опова, а Спаса до Идвора. У Идвору смо посетили музеј - родну кућу Михајла Пупина. И сликао роду која се монтирала на бандеру испред дворишта. На раскрсници путева за Београд и Зрењанин се растадосмо са Спасом и кренусмо у напад на Војводину.
Наравно да смо већ првог дана прекршили договор, превалили преко 135 км, возили по врућини и камп поставили сат времена пре вечерњег напада комараца. Камп смо поставили у кукурузишту, у близини села Меленци, 800 м од пута. Ја спавао лепо, Драган и Далибор се ујутро жалили на хладноћу. Драганова врећа премала или је Драган превелики, свеједно, битно је да ми је колега спавао у јакни. То их стигла божија казна што су крали и пекли околни кукуруз.

II дан
Следећег дана, преко Бечеја, хватамо правац ка северу, ка Суботици. Дужи одмор правимо у Ади, на градском излетишту - купалишту на Тиси. Дебела хладовина, уређен простор за излете, камп приколице викендаша. Потражио сам около има ли неке биртије са рибљом чорбицом и налетим на неки објекат испред кога су седела четворица и нешто живо коментарисали на мађарском. Ја њима "Добар дан", они мени "Не разумеш мађарски?". Објаснио сам да не разумем и да тражим кафанче где може да се поједе нешто што је у претходном животу пливало Тисом, а један од горе поменутих ми, на чистом српском, филозофски мирно саопшти: "Зајеб'о си се". Видим и сам, мислим се нешто, одох ја да турим лонче за чај. Од купања није било ништа јер нам је један од излетника објаснио да је муљ на уласку у воду достојан једног Нила или Амазона. Најмање.
Кад дођосмо мало себи, натоварисмо се на бицикле, па ка на напрема напред - правац Кањижа. Јако је топло, непријатно за вожњу. Таман кад постане пријатније за вожњу, долази време за избор места за постављање кампа. Прошли смо Кањижу, према Хоргошу. Други камп смо поставили испод насипа, на одвајању код раскрснице за Мале Пијаце. Шаторе раширили уз ивицу шуме, 1300 м од пута ка Хоргошу. Све би било фино & бајно да не поче неко живо дешавање у поменутој шуми - неко звериње се јурило по комшилуку, пар десетина метара од кампа. Сви из места прихватише предлог да повучемо камп мало горе, поред пута који води насипом, 20 - 30 м од ивице шуме.

III дан
Трећи дан започиње лепим јутром, сунце нас тера да што пре кренемо јер је већ почело да пржи чим се појавило. Због слабијег квалитета (краћег) пута преко Малих Пијаца и нежних Далиборових гума, кренусмо ка Палићу главним путем, ка Хоргошу, па скретање ка Суботици. Палић. Код раскрснице у близини језера скренусмо у пекару по доручак. Док смо уништавали доручак, сложимо се да на тој раскрсници скренемо лево, путем који води око језера. Каква грешка! Мислили смо да је то пут који води уз само језеро, а испоставило се да се он прилично одваја од истог и да, углавном возећи кроз кукурузе, језеро можемо само да замишљамо. Направисмо улудо додатних 20 и пар км кружећи око језера, да би стигли на стотинак метара од раскрснице где смо доручковали. Срећом, баш је пријатно за вожњу, не верујем да је испод 35 степени у хладу. Ионако не возимо по хладу, баш нас брига. Ту, коначно, уђосмо у парк који се пружа поред језера. Мала пауза у хладу, па се раскомотисмо на плажи. Раширили и шаторе да се осуше јер смо их спаковали мокре од јутарње росе. Ја се окупао у језеру... топла вода, али пуна траве која (непријатно) голица по ногама. Свеједно, освежило ме купање. Одморили смо се, али се нисмо дуго ту задржали, треба стићи до Апатина и суседне Јунаковић бање. Ту нам је наш логистичар Спаса резервисао спавку, али прво треба препедалати око 75 км по врелом путу. Е, ово је једна од најдосаднијих деоница које сам превезао: пут као лењиром извучен, са аспекта цикло путника ништа интересантно што би разбило монотонију... само сунце горе, равница около и пут без кривина и успона испред предњег точка. Правили смо више пута паузе по успутним селима и повећали драстично промет воде и сладоледа локалним продавницама. У селу Мишићево, нешто пре Бајмока, смо делили хладовину паркића са трочланом бандом пензионера која је довукла гајбу пива и ту трошила дан. Није им лако. Мука натерала. Поздрав ако читају ово.
Заборавих да похвалим цео тај регион око Суботице и њихов однос према околини - чистоћа и уредност просто штипа за очи нас ненавикле на сличан призор. Нигде баченог папира или флаше, уредна дворишта, травњаци поред улице уредни, ошишани. У једном селу смо паузирали и купили сладолед и воду у малој продавници. Питао сам продавачицу где можемо бацити отпатке, јер испред радњице није било канте за смеће. Покупила је све отпатке које смо имали, уз захвалност што бринемо о чистоћи. Ово сам морао да напишем јер ми јако сметају призори смећа по улицама, парковима, дивљи отпади поред путева и остала егзотика диљем драге нам домовине. Требало би, уместо на разне политичке митинге, сиротињу рају возити на екскурзије по овим лепим и умивеним крајевима и учити да се околина уређује ради њих самих, ради бољег квалитета живота... и тако то.
Елем, Бања Јунаковић. Стигосмо у 8 сати. Прилично смо уморни. Summa summarum, 146 км врелог пута, са константним ветром у груди. <ем>Рецепција бање - резервација је ок, добисмо кључеве трокреветне собе, а бицикле смо сместили у котларницу. Објекат је, у ствари, бањско лечилиште отвореног типа. У кругу лечилишта су базени са термалном водом у коју смо се бућнули чим смо стигли. Топла вода прија уморном телу, а и комарци не знају да роне, тако да су им доступни само лице и уши. Лоша страна је то што се особље ресторана, који треба да ради до 10 увече, евакуисало већ око 8, тако да извисисмо за вечеру. А и за воду, јер је бармен затворио шанк још раније. Преживесмо захваљујући примусу и кесици инстант супе коју смо кували у соби. Такође, утисак је да нам је наплаћен "болнички дан", тј. пун пансион - превише за услугу коју смо добили. Овако или онако, кревет је дивна справа - одморисмо наше напаћене коске и ујутро, после доручка и сликања, пут под точкове.

IV дан
Циљ је Фрушка гора. После кратких консултација, одредили смо правац: преко Пригревице и Оџака до Бачке Паланке. Ту правимо паузу, па преко Челарева настављамо до села Бегеч, где постоји скела за пребацивање преко Дунава. Одморни смо, пријатно јутро, точкови клизе лагано. Већ се осећа да ће дан бити врео. И би врео. Правили смо чешће паузе, хладили се како смо умели, температура у хладу је преко 35 степени. У Бачкој Паланци нађосмо експрес ресторан са одличном и јефтином клопом. Окреписмо душу и тело, а и услови за вожњу постадоше подношљивији, па зајахасмо коње. Нађосмо прелаз у Бегечу. Скела је управо пристизала са оне стране, те се убрзо укрцасмо. Врло брзо исфорсирасмо Дунав. Дан брзо прође, а тек треба кренути уз Фрушку гору. Код Беочина крећемо узбрдо, ка Црвеном Чоту. Пред успон смо се задржали неко време да Драган среди проблем на бициклу, ланац је морао да се мало скрати. Пада мрак, лампице ступају у акцију, комарци такође. Ако Онај Ко Је Измислио Аутан није добио Нобелову награду, овим путем га предлажем за исту. Сада смо могли да се концетришемо на избегавање рупа. Пошто нам је осветљење било доста килаво, шума је одјекивала од "Пазиииииииии, рупппааа!", "Бежи десно!", "Јао, отпадоше ми бубрези!" и сл. Од Црвеног Чота, гребеном планине до скретања за Врдник. Поглед на светла Новог Сада је феноменалан. Пажљива вожња низбрдо, ка Врднику, кочница је сада најважнији део бицикла. Сретно се спустисмо низ брдо и постависмо камп у једном дворишту. 22:30. 135 км иза нас.



V дан
Ново јутро, паковање, бурек и наставак туре. Правац: Цер. До Цера нас је пут водио преко Руме и Сремске Митровице. Ту смо направили паузу на лепо уређеној плажи, на Сави. Наставак пута води преко Богатића, Бадовинаца, Прњавора и Лешнице ка Текеришу. Обзиром да смо у Прњавору паузирали неколико сати, логично је што смо у Текериш стигли по мраку. Далибор је кренуо као претходница до планинарског дома, а Драган и ја смо лагано кренули на успон. Успут нас спопадоше и кучићи, те сиђосмо са бицикала. Били смо доста уморни, а и мрак је већ давно пао, тако да настависмо успон пешке, гурајући бицикле узбрдо. Ногу пред ногу, успон се одужио. У планинарски дом "Липове воде" смо стигли нешто после 11 сати, вечерали супер гулаш од дивљачи и сместили се у удобну собу. И тога дана се накупило око 135 км пута. Пријаће спавка у удобним креветима.

VI дан
Последњи дан наше туре је свануо. Домаћица планинарског дома заслужује похвале за синоћну одличну вечеру и за још одличнији доручак. Идемо кући. У Шапцу нас је дочекао и почастио наш другар Сале. Поседели смо са њим једно сат времена и пут под точкове. Дан је заиста врео, кажу да је било око 40 у хладу. Одремали смо око сат и по у неком селу успут, у хладу црквеног дворишта , као док буде пријатније за вожњу...
Београд. Стигао сам кући око 5 сати. Дајем царство за туш!

Све у свему, 6 дана и 800 км на точковима, лепа тура, али вожена у погрешно доба године. Овако топли дани би се лакше прегурали кроз неки шумовити или планински предео. Нема везе, тешкоће се забораве и остају само лепе успомене, фотографије и слике у глави.
Слике

Дани Дунава 2008 - Сланкамен - Тител

Тура је организована поводом међународног Дана Дунава. Искрено речено, возили би и да Дани Дунава нису измишљени... али ето, баш се добро наместило.
Екипу је чинила група од 11 људи, неки са којим возим често а са некима ређе, али новитет је мала (али одабрана) екипа recumbent бајкера - Милан & Игор. Њихови троточкаши, уз Драганово двоточкасто сокоћало, су допринели карневалском изгледу ионако шарене поворке. Успут сам примећивао да доста људи коментарише или фотографише горе поменуту групу. Неки су се и крстили. Разумљиво, те се машинице ретко виђају код нас, поготово у групи.
Елем, сакупили смо се код хотела Југославија у 8 сати и одмах кренули ка Батајници, где нам се прикључио Игор. Планирано је да нас у Сланкамену, код Мике Аласа, у 11 сати чека рибља чорба и бродић за мини крстарење по слављенику Дунаву и суседној му Тиси. Пријатно летње јутро, сунчано и фино за вожњу. Невероватно, али и ветар је био повољан.
Стигли смо на време, поздравили се са домаћинима и приступили тешкој обавези сатирања казана вруће чорбе. Наравно, за заинтересоване је било и ракијице и вина. После одличног ручка и одмора, спаковали смо бицикле и трицикле на пловила, сликали се за успомену &амп; дуго сећање и лагано испловили.
Капетан беле лађе је, упркос гомили точкова која му је ограничавала видик, сигурном руком држао курс ка ушћу Тисе у Дунав. Било је и пар чудних промена курса... касније ми је постало јасније - неки од бициклиста су се латили кормила. Ипак, и поред тих инцидената, било је уживање пловити, посматрати околину и излежавати се на палуби. Затим Тисом пловимо узводно до Титела, искрцавамо се на плажи и после неколико минута су нам само главе вириле из воде. Вода је топла али је река доста брза. Пливање узводно је прилично сизифовска категорија.
Према договореном плану, пакујем крпице и крећемо нешто пре 15 х. Застајемо код прве продавнице да би се и изнутра охладили сладоледом и лагано крекећемо кући. Невероватно али истинито, опет имамо добар ветар који доприноси ионако добром расположењу. Педаламо све до Ченте, где смо имали следећу радну обавезу. Две кабасте и као мед слатке лубенице, пар дињица и плех пите са вишњама који је изнела једна домаћица смо некако попаковали у стомаке у дебелом хладу поред пута, некако поседали на наше коње и правац Београд.
Добрим темпом стижемо до Крњаче. Спаса нас, као и обично када се тим путем враћамо са вожње, скреће до своје куће на освежење. Успут смо стигли девојку на специјалки, потенцијалног будућег друга на друму.
И тако... лепо проведен дан, извртело се око 120 км у добром друштву и расположењу, успомене у виду црвенила од сунца по лицу, раменима и којекуде...

Слике

Власина 2008

Прошло је доста времена од завршетка ове туре, а ја никако да напишем неку реч. Па ево, нешто сам постао вредан.
Туру смо прозвали Власина 2008 јер је за почетак вожње одређено Власинско језеро. План и највећи део организације је урадио Драган, свака њему његова част.
На пут смо кренули 29. априла. Драган и Љуба (са лепшим половинама) су већ стигли у Предејане, а Владица, Мића, Спаса и ја смо кренули бусом до Лесковца. Невиђеном кршином смо се докотрљали до Лесковца, где су нас сачекали горе поменути, тако да смо лагано почели да педалирамо и размрдавамо ноге до Предејана.
Предејане. Вечера, још памтим добру чорбу (свака част домаћице), па спавање.
Ујутро је стигао комби који треба да нас пребаци до Власинског језера, почетне тачке наше туре. Прилично је зимзелено. Топлије се облачимо и у акцију - скидамо точкове са бајкова да би их лакше попаковали. Пакујемо се и ми, ко на седишта, ко међу точкове бајкова и крећемо. Комби граби узбрдо као блесав. На успону стижемо Далибора који је кренуо из Врања. Убацујемо и његов бицикл позади. Сад смо комплетни, осим што ће нам се у Текији придружити и Зоки. Стижемо до језера, прелеп амбијент. Сад обрнута акција, вадимо бајкове, монтирамо точкове и пртљаг. Хладно је, само 7 степени, а чека нас дугачак спуст. Почела је и кишица да пада. Навлачимо кабанице, а неки од нас и кесе преко кацига :) Ипак, време се врло брзо пролепшало, сунце се појавило. Једино што је остало хладно, али није страшно. Позитивна енергија нам не дозвољава да се смрзнемо. Сликање поред језера, да обележимо почетну тачку, па крећемо на спуст. Кочнице скоро да не пуштамо, низбрдица је доста дуга. Сад више и нисам сигуран, али чини ми се око 20 километара. Негде на половини изненађење, срећамо наше другаре Јакшу и Горана како пеглају узбрдо. Они се стационирали у Нишкој Бањи, па обилазе околину. Поздравили се, сликали, фурамо даље. Црна Трава. Доручак на малом тргу. Љуба исукао чајну кобасицу, ја паштету. Привукли смо неке ситне кучиће, ја једном од њих бацио парче хлеба са паштетом а он мене угризе за прст - није бзвз оно 'рани кера да те уједе. План је био да се спава у Пироту, али наш пријатељ из Пирота нас је дочекао раније и објаснио да је тих дана нека гужва и да је тешко наћи смештај. Предложио је да скренемо до манастира у селу Дивљане. Скренусмо и остадосмо да спавамо у манастирском конаку. Пријатно проведено вече у манастиру. Лепо смо дочекани, попричали са домаћинима, вечерали уз диван поглед на околину. Испаде далеко боља варијанта него спавање у неком пиротском хотелу.
Циљ наредног дана је Зајечар. Скрећемо у Пирот на доручак код нашег другара, а претходно нас је дочекала локална ТВ и узела кратак интервју.
Преко Књажевца стижемо у Зајечар. И ту нас дочекује пријатељ, бициклиста. У ствари, током целе туре смо имали овакве дочеке. Људи су излазили пред нас а онда возили заједно са нама. Зависно од ситуације, са некима смо попили пиће на паузи, са некима вечерали, ако спавамо у том месту. Све у свему, леп гест, добро дружење.
Даље нас пут води преко Неготина (који нас је дочекао раскопаних улица у центру - мораћемо поновити посету да видимо како су га уредили) ка Ђердапу. Кладово, Текија, Доњи Милановац, Голубац, Велико Градиште. У Текији, у којој смо спавали, дочекао нас је Зоки и одатле возио са нама до Београда.
Нећу много детаљисати - ако кренем у детаље, испашће роман од овог текста. Укратко, прелепа природа - Власина, Сува планина, Ђердап, Сребрно језеро - сваки предео је специфичан и леп на свој начин. Кривудави путеви поред река и потока, водопади, стене и шуме, моћни Дунав и лепоте Ђердапа. Фотографије могу само донекле дочарати амбијент и атмосферу која је владала нашом малом екипом.
Последњу ноћ туре смо провели на Сребрном језеру, а ујутро прешли Дунав скелом код Рама. После неколико дана брдовитих предела, банатска равница на путу ка Ковину и Панчеву делује необично. Потрудила се, међутим, да нам загорча живот - константан и јак ветар у груди, а пре Панчева и киша. Али, навукли смо толико позитивне енергије претходних дана, да нема шансе да нам ветар и мало кише покваре комплетан утисак.
Надам се да ћемо, уз нека освежења, поновити ову туру.Трајала је пет дана и прешли смо око 650 км.


Слике