Тура је организована поводом међународног Дана Дунава. Искрено речено, возили би и да Дани Дунава нису измишљени... али ето, баш се добро наместило.
Екипу је чинила група од 11 људи, неки са којим возим често а са некима ређе, али новитет је мала (али одабрана) екипа recumbent бајкера - Милан & Игор. Њихови троточкаши, уз Драганово двоточкасто сокоћало, су допринели карневалском изгледу ионако шарене поворке. Успут сам примећивао да доста људи коментарише или фотографише горе поменуту групу. Неки су се и крстили. Разумљиво, те се машинице ретко виђају код нас, поготово у групи.
Елем, сакупили смо се код хотела Југославија у 8 сати и одмах кренули ка Батајници, где нам се прикључио Игор. Планирано је да нас у Сланкамену, код Мике Аласа, у 11 сати чека рибља чорба и бродић за мини крстарење по слављенику Дунаву и суседној му Тиси. Пријатно летње јутро, сунчано и фино за вожњу. Невероватно, али и ветар је био повољан.
Стигли смо на време, поздравили се са домаћинима и приступили тешкој обавези сатирања казана вруће чорбе. Наравно, за заинтересоване је било и ракијице и вина. После одличног ручка и одмора, спаковали смо бицикле и трицикле на пловила, сликали се за успомену &амп; дуго сећање и лагано испловили.
Капетан беле лађе је, упркос гомили точкова која му је ограничавала видик, сигурном руком држао курс ка ушћу Тисе у Дунав. Било је и пар чудних промена курса... касније ми је постало јасније - неки од бициклиста су се латили кормила. Ипак, и поред тих инцидената, било је уживање пловити, посматрати околину и излежавати се на палуби. Затим Тисом пловимо узводно до Титела, искрцавамо се на плажи и после неколико минута су нам само главе вириле из воде. Вода је топла али је река доста брза. Пливање узводно је прилично сизифовска категорија.
Према договореном плану, пакујем крпице и крећемо нешто пре 15 х. Застајемо код прве продавнице да би се и изнутра охладили сладоледом и лагано крекећемо кући. Невероватно али истинито, опет имамо добар ветар који доприноси ионако добром расположењу. Педаламо све до Ченте, где смо имали следећу радну обавезу. Две кабасте и као мед слатке лубенице, пар дињица и плех пите са вишњама који је изнела једна домаћица смо некако попаковали у стомаке у дебелом хладу поред пута, некако поседали на наше коње и правац Београд.
Добрим темпом стижемо до Крњаче. Спаса нас, као и обично када се тим путем враћамо са вожње, скреће до своје куће на освежење. Успут смо стигли девојку на специјалки, потенцијалног будућег друга на друму.
И тако... лепо проведен дан, извртело се око 120 км у добром друштву и расположењу, успомене у виду црвенила од сунца по лицу, раменима и којекуде...
Слике
Нема коментара:
Постави коментар