Вршац

Возили Снежана, Спаса, Драган, ја + Љуба и Трифун. Љубу и Трифуна сам издвојио јер су до Вршца дошли комбијем и бајк возили по Вршцу и околини.
У ствари, пут почиње скупом на Панчевачком мосту. Окупило се 11 људи са истим циљем али различитим маршрутама. Јоне и екипа имају план да возе преко Делиблатске пешчаре, ручају успут и поподне стигну у Вршац. Тамо имају обезбеђену фискултурну салу за спавање, па су понели вреће и остале потрепштине. Нас четворо смо планирали краћу маршруту, тако да у Вршац стигнемо око подне, мало се одморимо и провозамо по околини. Повратак увече комбијем а сутра, у недељу, вожња за Сланкамен.
До Панчева смо возили сви заједно, рутински омлатили по бурек одмах по уласку у град, а онда се раздвојили и свака група својим путем... Нас је пут водио ка Вршцу преко Банатског Карловца. Покушали смо да успут позовемо Соњу да се придружи, али без успеха, није се јавила на телефон. Јутро идеално за вожњу: сунчано, слаб ветар, пријатна темпаратура. Вози се просечно 27 - 30 км/х. Путем наиђе понеки камион или трактор, али смо задовољни, саобраћај није превише густ, возимо опуштено. Спаса се "закачио" за један абнормалан трактор и у његовој заветрини ођездио у виду ластиног репа. После нам је рекао да је трактор држао 41 км/ч. Ни трактори нису што су некад били... Драгану уопште није било досадно, једном је пукла гума на његовом бајку а једном је Драган пукао леђима по асфалту. У ствари, каже да је пао право на телефон. И телефон и леђа остали читави.
Очекивали смо да ће нас комби стићи успут, али није. На уласку у Вршац један сајбер бициклиста нас дочекује и распитује да ли смо ми група из Београда. Објаснили смо да јесмо али да он чека неке друге. Вероватно Јонетову екипу. У Вршцу, у центру, вашарска атмосфера. Роштиљ мајстори рукавима бришу ознојена чела, вашарске тезге, во на ражњу, шарени балони и главна бина где играју локални КУД - ови. Управо су играли неки клинци док смо прилазили. Монтирали смо се у башту неког кафеа, баш поред бине. Стижу Љуба и Трифун - допутовали су 15 минута после нас. Попили по нешто, одморили се, сликали па идемо даље. Путем кроз винограде, 15 - ак километара од Вршца ка Румунској граници, стижемо у Гудурицу, интересантно село са дугом виноградарском традицијом. Кажу да свака кућа има своје вино. Посетили смо велики вински подрум и упознали малог Драганчета :) Љуба и Трифун су нас пратили комбијем и наизменично се мењали за воланима комбија и бицикла.
Време брзо пролази кад ти је лепо, па је и нама време да лагано размишљамо о повратку. Возимо ка Вршцу да нешто поједемо па да се спакујемо у комби. Спаса и ја смо мало појачали гас, издували се поштено. Сачекали смо екипу на уласку у Вршац, отишли лагано до центра и, већ поштено огладнели, окупирамо роштиљ. Добра клопа и, пре него што почне варење и дремка, крећемо ка комбију да се упакујемо.
У Крњачу стижемо по мраку и навраћамо до Спасе на кафу. Поскидао је слике са наших апарата, попили кафу/сок и поздрављамо се. Љуба нас пребацује до града, свако на своју страну... до сутра ујутро.

Слике