Е, да је било лепше време овде би био опис вожње по Фрушкој гори и околини. Договорен је излет који би започео возом Романтика до Сремских Карловаца а одатле ка Фрушкој гори бициклима.
Пошто су укрштене све могуће временске прогнозе времена за данашњи дан, показало се да би на Фрушкој гори покисли као мишеви а да је могуће направити туру нешто јужније и вратити се кући пре него процури небо изнад Београда.
Избор је пао на равницу, па смо кренули преко Панчева за Девојачки бунар, место неколико километара пре Алибунара. Возили смо Мира, Спаса, Драган и ја. Прохладно је, ветар умерен, небо прилично сиво, Панчевачки пут леп за вожњу, ми расположени и прилично гладни. Одмах по уласку у Панчево стајемо код пекаре (никако да јој запамтим име... следећи пут ћу да је сликам) и убијамо по бурек сервиран на масној хартији. Бурек феноменалан, вероватно и она хартија... јогурт никакав. Мира није гладна, али сам сигуран да јој је после било жао што се и она није замастила. Пре него што смо кренули даље, Спаса телефонира Соњи (Алибунар) и, пошто смо позвани на кафу/чај/сок, крећемо даље. Идеја је да одемо до Соње, мало поседимо па, заједно са њом се одвеземо до Девојачког бунара а одатле назад ка Београду.
Успут је сунце пар пута провирило кроз облаке и то је све. Небо не обећава ништа добро, али смо оптимисти. Неоправдано, наравно.
Стижемо у Алибунар - лепо место, штета што није лепши дан. Соња нас је угостила, одморили смо се, али због ветра није расположена за вожњу. Захваљујемо на дочеку, спремамо се за повратак и напољу нас чека дивно изненађење - права јесења, ситна и досадна киша, она која може да пада цео дан. Одушевљен сам, немам ни кабаницу. Нема ни Мира. Ипак крећемо, па ко преживи. Киша није страшна али би било непријатно да крене неки пљусак негде у недођији.
Возимо лагано, ветар је нешто јачи и киша нас прати све до Банатског Новог села. Ту правимо малу паузу испред продавнице и крећемо ка Панчеву. Мира је доста уморна али јуначки издржава. На изласку из Панчева правимо још једну паузу и договарамо се за сутрашњу вожњу. Растајемо се са Спасом пре, а са Драганом после преласка преко моста. Киша је већ почела да пада, и то јаче него она из Алибунара али је, већ мокри, не зарезујемо за суву шљиву.
Пре него што смо паркирали бицикле, опрао сам их и средио, заслужили су јадници. Причам са Миром о утисцима и констатујемо да имамо осећај задовољства, без обзира на лоше време и поремећен план за Фрушку гору. Вероватно "нормалном" човеку изгледа као мазохизам да неко крене бициклом на пут од 120 км по никаквом времену, без преке потребе, успут покисне и буде продуван ветром а да осећа задовољство и већ мисли на сутрашњу туру.
Само да не буде кише...
Нема коментара:
Постави коментар