Возили Горан, Аца, Драган, Дуле, Синиша, ја.
Субота је, лепо јутро, састанак на железничкој станици. Дулетова идеја је да се убацимо у воз и пребацимо до Инђије, тако да нам ту буде полазна тачка. Успели смо да се углавимо у вагон Беовоза и стигнемо у Инђију нешто после 9.
Сунчано је, прохладно, екипа расположена за вожњу. Договарамо се о маршрути и крећемо. Правац Крушедол.
До манастира Крушедол стижемо око 11 сати.
Манастир Крушедол са црквом посвећеној Благовештењу, изградио је између 1509. и 1516. године владика Максим (раније деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ангелине, влашког војводе Јована Њагоја и руског великог кнеза Василија. Приликом коначног повлачења Турака из Срема 1716. године, манастир је оштећен а црква спаљена. Барокни звоник подигнут је 1726. године, а 1753. године завршени су конаци. Крушедолски иконостас носи иконе од 16. до 19. века. Зидови цркве првобитно су осликани фрескама 1575. године, а преко њих урађен је нови слој уљаном техником 1745.-1757. године. Сликарство 18. века извели су Јов Василијевиц и Стефан Тенецки са групом домаћих сликара. Манастир Крушедол је активан, женски и о њему брину монахиње.
Неки од нас, који су били прикладније обучени, ушли су у цркву. Ја сам, наравно неприкладан, у кратким гаћама, па сам направио пар фотографија и придружио се Дулету који је био пожарни код нашег бицикл - паркинга.
Екипа се лагано окупља, вадимо мапу и договарамо даљи правац кретања. Пошто смо се договорили, крећемо. Чим смо изашли на пут, опет се договарамо, за сваки случај :) Питање је да ли ићи или не ићи на Сремске Карловце па на Стражилово (уз могућност мало гурке по лошем, неасфалтираном путу). То го ор нот то го... Пресудио је урођени српски комформизам, идемо асфалтом. Партизанским путем (неко рече Бандитен Страссе) возимо гребеном Фрушке горе, мало узбрдо, мало низбрдо, али константно по лошем, доста оштећеном асфалту. Руке ми отпадоше од кочења низбрдо, нема опуштања. Делом пута, у близини репетитора, са обе стране је послагана огромна количина посеченог и исеченог дрвета. Као да је у току акција уништавања шуме...
Код репетитора се (опет :)) договарамо о правцу. Демократски одлучујемо да крећемо на рибљу чорбу у Врдник. Низбрдица, асфалт и даље јад&беда... све до скретања ка Врднику. Ту је већ боља ситуација, Горан пријављује да је оборио лични рекорд: возио 73 км/х. У ствари, летео... летеће опет у мислима кад се врати кући, седне у фотељу и узме даљински :)
Врдник, манастир Раваница.
МАНАСТИР ВРДНИК-РАВАНИЦА са црквом, првобитно посвећеној св. Јовану Крститељу, данас Вазнесењу, спомиње се у документима 1566.-1569. године. После Велике сеобе, калуђери манастира Раваница из Србије преносе мошти кнеза Лазара у Сентандреју, одакле их 1687. године доносе у Врдник. У самој цркви са десне стране олтара у кивоту су све до 1989. год лежале мошти Светог Кнеза Лазара када су пренете у манастир Раваницу код Ћуприје у његову задужбину. Данас је ту на истом месту кивот али празан. Поред кивота у стакленој кутији се налази део кости Кнеза Лазара.
У цркви се налазе и мошти Свете Великомученице Анастасије из 3 века као и светиње са Христовог гроба. Манастирски конаци се убрајају међу најлепше на Фрушкој Гори.Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње.Црква је грађена од 1801.-1811. године у класицистичком стилу. Иконе на иконостасу и зидне слике на сводовима радио је 1853. године Димитрије Аврамовић. Фреске у манастирској трпезарији сликао је од 1771.-1776. године Амвросије Јанковић.
Идемо на чорбу, Драган препоручује кафану Еон. Смештамо уморне бицикле на улазу у башту и спајамо столове. Нема чорбе... има да се једе оно што је куварица спремила и . Ништа нема да се баци. Наручимо то што има, неко месо са прилогом + салата са отровно љутом паприком. Ја не једем љуто па сам свој кружић паприке поклонио Аци, али је остало љуто чак и место где је стајала на купусу. Свеједно, дођосмо себи. Још да се договоримо куда ћемо даље, па да кренемо...
Дуга и блага низбрдица ка Руми, а касније ветар у леђа кроз села ка Сурчину и Београду. Екипа се дели, возимо различитим путевима и опет срећемо на одмориштима. Уз пар одмора, добрим темпом стижемо надомак Београда. Ако изузмемо уобичајену саобраћајну лудницу на прилазу Београду, леп завршетак туре. Добра екипа, лепо проведен дан.
Стижем кући око 6 сати, прешао 139 км.
Где би се могло сутра...?
Нема коментара:
Постави коментар