Стари Сланкамен

Туру је организовао Бициклистички савез Београда. Названа је "Педалом уз Дунав" Београд - Сланкамен 2007. - Дани европске баштине 2007 од ушћа до ушћа великих река.

Окупљање је заказано код Бранковог моста у 8:30.
Програм:
09.00 Полазак бициклистичке туре
10.20 Пауза у Белегишу код цркве
11.45 Долазак у Сланкамен
12.00 Бициклистички савез Београда је домаћин рибљег котлића.
13.00 Крстарење до ушћа Тисе у Дунав и разгледање археолошког локалитета Сланкамен
15.00 Повратак бициклистичке туре за Београд

Окупило се охохоо бициклиста... касније се бројањем показало да се вртело 225 точкова: 111 људи на по два точка и један на recumbent троточкашу. Симпатична ми је била једна женска која је возила неки мали шарени (ваљда) BMX. Свака њој њена част, јуначки је прегурала на томе преко 100 км.
Колона је, под полицијском пратњом, кренула нешто после 9 сати. Пратња нам је омогућила да нас не тангирају боје на семафорима. Преко Земуна и Батајнице стижемо до Белегиша. Ту се прави кратка пауза, а организатор је частио грожђем и соковима. За сокове се баш и није претргао...
Идемо даље, креће се ка Сланкамену. Колона попуњава ширину саобраћајне траке, вози по двоје - троје у групи. Колона се повремено прекида, растеже, скупља... углавном се вози 20 - 25 км/ч. Пут је релативно добар али има деоница са широким рупетинама. У маси бициклиста је и десетак људи са којима у задње време возим.
Вожња у овако великој групи је прилично различита од уобичајених тура од неколико људи, а потпуно различита од соло вожње. Ја је третирам као "ревијалну вожњу". Није лоше имати овакве туре, првенствено због пропагирања бициклизма а и згодна је прилика да сретнеш неког кога ниси видео дуго или упознаш ново лице. Ипак, преферирам мање групе или соло вожњу.
И дођосмо до Старог Сланкамена.
Сланкамен чине три повезана насеља: Стари и Нови Сланкамен и Сланкаменачки Виногради са укупно 4.391 становника (2002). У околини се налази и више викенд насеља. Сланкамен је између осталог познат по бањи, рибљим специјалитетима, вину и лепим плажама. Стари Сланкамен се налази на Дунаву, у подножју огранака Фрушке Горе, на надморској висини од 80 м, 55 км северозападно од Београда. Преко пута Старог Сланкамена се Тиса улива у Дунав, а са брежуљака изнад насеља виде се равнице Бачке и Баната. Са Фрушке Горе и Дунава струји свеж и чист ваздух, а околне шуме штите од летњих врућина. У Сланкамену је позната бања, сада специјалистичка болница, са сланом водом температуре преко 19 степени Целзијуса. Главни састојак ове лековите воде је кухињска со, зато се раније и звала Слањача. Уз Врдник и Ердевик, Сланкамен је једино место у Срему које има бању. Вода се користи само за купање. И место је добило име по сланој води.
Од природних лепота, поред два велика казана са рибљом чорбом, Сланкамен се може похвалити и ушћем Тисе у Дунав. До ушћа смо се провозали бродићем. Љубазна домаћица бродића нам је све лепо објаснила... и где је ушће, и како се ту сударају воде две реке па праве интересантне ефекте, и да је уз обалу Дунава серија подводних зидова какосебешезову, и да "беле лађе" пуне бледуњавих туриста из западне Европе праве крш&лом док "преоравају" Дунав.
Поједосмо и по ту рибљу чорбу, заиста добра али мало више љута за мој укус. У ствари, да сам био стрпљивији сазнао бих на време да је у другом казану била мање љута... да човек зна где ће пасти...
Повратак. Група се донекле осула. Као што је уобичајено, у повратку групе бициклиста оду својим путем а мања група се враћа са организатором. Ипак, доста људи је сачекало званичан полазак кући.
Лагана вожња назад. Укупно пређено 113 км.

Слике

Вршац

Возили Снежана, Спаса, Драган, ја + Љуба и Трифун. Љубу и Трифуна сам издвојио јер су до Вршца дошли комбијем и бајк возили по Вршцу и околини.
У ствари, пут почиње скупом на Панчевачком мосту. Окупило се 11 људи са истим циљем али различитим маршрутама. Јоне и екипа имају план да возе преко Делиблатске пешчаре, ручају успут и поподне стигну у Вршац. Тамо имају обезбеђену фискултурну салу за спавање, па су понели вреће и остале потрепштине. Нас четворо смо планирали краћу маршруту, тако да у Вршац стигнемо око подне, мало се одморимо и провозамо по околини. Повратак увече комбијем а сутра, у недељу, вожња за Сланкамен.
До Панчева смо возили сви заједно, рутински омлатили по бурек одмах по уласку у град, а онда се раздвојили и свака група својим путем... Нас је пут водио ка Вршцу преко Банатског Карловца. Покушали смо да успут позовемо Соњу да се придружи, али без успеха, није се јавила на телефон. Јутро идеално за вожњу: сунчано, слаб ветар, пријатна темпаратура. Вози се просечно 27 - 30 км/х. Путем наиђе понеки камион или трактор, али смо задовољни, саобраћај није превише густ, возимо опуштено. Спаса се "закачио" за један абнормалан трактор и у његовој заветрини ођездио у виду ластиног репа. После нам је рекао да је трактор држао 41 км/ч. Ни трактори нису што су некад били... Драгану уопште није било досадно, једном је пукла гума на његовом бајку а једном је Драган пукао леђима по асфалту. У ствари, каже да је пао право на телефон. И телефон и леђа остали читави.
Очекивали смо да ће нас комби стићи успут, али није. На уласку у Вршац један сајбер бициклиста нас дочекује и распитује да ли смо ми група из Београда. Објаснили смо да јесмо али да он чека неке друге. Вероватно Јонетову екипу. У Вршцу, у центру, вашарска атмосфера. Роштиљ мајстори рукавима бришу ознојена чела, вашарске тезге, во на ражњу, шарени балони и главна бина где играју локални КУД - ови. Управо су играли неки клинци док смо прилазили. Монтирали смо се у башту неког кафеа, баш поред бине. Стижу Љуба и Трифун - допутовали су 15 минута после нас. Попили по нешто, одморили се, сликали па идемо даље. Путем кроз винограде, 15 - ак километара од Вршца ка Румунској граници, стижемо у Гудурицу, интересантно село са дугом виноградарском традицијом. Кажу да свака кућа има своје вино. Посетили смо велики вински подрум и упознали малог Драганчета :) Љуба и Трифун су нас пратили комбијем и наизменично се мењали за воланима комбија и бицикла.
Време брзо пролази кад ти је лепо, па је и нама време да лагано размишљамо о повратку. Возимо ка Вршцу да нешто поједемо па да се спакујемо у комби. Спаса и ја смо мало појачали гас, издували се поштено. Сачекали смо екипу на уласку у Вршац, отишли лагано до центра и, већ поштено огладнели, окупирамо роштиљ. Добра клопа и, пре него што почне варење и дремка, крећемо ка комбију да се упакујемо.
У Крњачу стижемо по мраку и навраћамо до Спасе на кафу. Поскидао је слике са наших апарата, попили кафу/сок и поздрављамо се. Љуба нас пребацује до града, свако на своју страну... до сутра ујутро.

Слике

Фрушка гора

Возили Горан, Аца, Драган, Дуле, Синиша, ја.
Субота је, лепо јутро, састанак на железничкој станици. Дулетова идеја је да се убацимо у воз и пребацимо до Инђије, тако да нам ту буде полазна тачка. Успели смо да се углавимо у вагон Беовоза и стигнемо у Инђију нешто после 9.
Сунчано је, прохладно, екипа расположена за вожњу. Договарамо се о маршрути и крећемо. Правац Крушедол.
До манастира Крушедол стижемо око 11 сати.
Манастир Крушедол са црквом посвећеној Благовештењу, изградио је између 1509. и 1516. године владика Максим (раније деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ангелине, влашког војводе Јована Њагоја и руског великог кнеза Василија. Приликом коначног повлачења Турака из Срема 1716. године, манастир је оштећен а црква спаљена. Барокни звоник подигнут је 1726. године, а 1753. године завршени су конаци. Крушедолски иконостас носи иконе од 16. до 19. века. Зидови цркве првобитно су осликани фрескама 1575. године, а преко њих урађен је нови слој уљаном техником 1745.-1757. године. Сликарство 18. века извели су Јов Василијевиц и Стефан Тенецки са групом домаћих сликара. Манастир Крушедол је активан, женски и о њему брину монахиње.
Неки од нас, који су били прикладније обучени, ушли су у цркву. Ја сам, наравно неприкладан, у кратким гаћама, па сам направио пар фотографија и придружио се Дулету који је био пожарни код нашег бицикл - паркинга.
Екипа се лагано окупља, вадимо мапу и договарамо даљи правац кретања. Пошто смо се договорили, крећемо. Чим смо изашли на пут, опет се договарамо, за сваки случај :) Питање је да ли ићи или не ићи на Сремске Карловце па на Стражилово (уз могућност мало гурке по лошем, неасфалтираном путу). То го ор нот то го... Пресудио је урођени српски комформизам, идемо асфалтом. Партизанским путем (неко рече Бандитен Страссе) возимо гребеном Фрушке горе, мало узбрдо, мало низбрдо, али константно по лошем, доста оштећеном асфалту. Руке ми отпадоше од кочења низбрдо, нема опуштања. Делом пута, у близини репетитора, са обе стране је послагана огромна количина посеченог и исеченог дрвета. Као да је у току акција уништавања шуме...
Код репетитора се (опет :)) договарамо о правцу. Демократски одлучујемо да крећемо на рибљу чорбу у Врдник. Низбрдица, асфалт и даље јад&беда... све до скретања ка Врднику. Ту је већ боља ситуација, Горан пријављује да је оборио лични рекорд: возио 73 км/х. У ствари, летео... летеће опет у мислима кад се врати кући, седне у фотељу и узме даљински :)
Врдник, манастир Раваница.
МАНАСТИР ВРДНИК-РАВАНИЦА са црквом, првобитно посвећеној св. Јовану Крститељу, данас Вазнесењу, спомиње се у документима 1566.-1569. године. После Велике сеобе, калуђери манастира Раваница из Србије преносе мошти кнеза Лазара у Сентандреју, одакле их 1687. године доносе у Врдник. У самој цркви са десне стране олтара у кивоту су све до 1989. год лежале мошти Светог Кнеза Лазара када су пренете у манастир Раваницу код Ћуприје у његову задужбину. Данас је ту на истом месту кивот али празан. Поред кивота у стакленој кутији се налази део кости Кнеза Лазара.
У цркви се налазе и мошти Свете Великомученице Анастасије из 3 века као и светиње са Христовог гроба. Манастирски конаци се убрајају међу најлепше на Фрушкој Гори.Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње.Црква је грађена од 1801.-1811. године у класицистичком стилу. Иконе на иконостасу и зидне слике на сводовима радио је 1853. године Димитрије Аврамовић. Фреске у манастирској трпезарији сликао је од 1771.-1776. године Амвросије Јанковић.
Идемо на чорбу, Драган препоручује кафану Еон. Смештамо уморне бицикле на улазу у башту и спајамо столове. Нема чорбе... има да се једе оно што је куварица спремила и . Ништа нема да се баци. Наручимо то што има, неко месо са прилогом + салата са отровно љутом паприком. Ја не једем љуто па сам свој кружић паприке поклонио Аци, али је остало љуто чак и место где је стајала на купусу. Свеједно, дођосмо себи. Још да се договоримо куда ћемо даље, па да кренемо...
Дуга и блага низбрдица ка Руми, а касније ветар у леђа кроз села ка Сурчину и Београду. Екипа се дели, возимо различитим путевима и опет срећемо на одмориштима. Уз пар одмора, добрим темпом стижемо надомак Београда. Ако изузмемо уобичајену саобраћајну лудницу на прилазу Београду, леп завршетак туре. Добра екипа, лепо проведен дан.
Стижем кући око 6 сати, прешао 139 км.
Где би се могло сутра...?

Београд - Панчево - Алибунар и назад

Е, да је било лепше време овде би био опис вожње по Фрушкој гори и околини. Договорен је излет који би започео возом Романтика до Сремских Карловаца а одатле ка Фрушкој гори бициклима.
Пошто су укрштене све могуће временске прогнозе времена за данашњи дан, показало се да би на Фрушкој гори покисли као мишеви а да је могуће направити туру нешто јужније и вратити се кући пре него процури небо изнад Београда.
Избор је пао на равницу, па смо кренули преко Панчева за Девојачки бунар, место неколико километара пре Алибунара. Возили смо Мира, Спаса, Драган и ја. Прохладно је, ветар умерен, небо прилично сиво, Панчевачки пут леп за вожњу, ми расположени и прилично гладни. Одмах по уласку у Панчево стајемо код пекаре (никако да јој запамтим име... следећи пут ћу да је сликам) и убијамо по бурек сервиран на масној хартији. Бурек феноменалан, вероватно и она хартија... јогурт никакав. Мира није гладна, али сам сигуран да јој је после било жао што се и она није замастила. Пре него што смо кренули даље, Спаса телефонира Соњи (Алибунар) и, пошто смо позвани на кафу/чај/сок, крећемо даље. Идеја је да одемо до Соње, мало поседимо па, заједно са њом се одвеземо до Девојачког бунара а одатле назад ка Београду.
Успут је сунце пар пута провирило кроз облаке и то је све. Небо не обећава ништа добро, али смо оптимисти. Неоправдано, наравно.
Стижемо у Алибунар - лепо место, штета што није лепши дан. Соња нас је угостила, одморили смо се, али због ветра није расположена за вожњу. Захваљујемо на дочеку, спремамо се за повратак и напољу нас чека дивно изненађење - права јесења, ситна и досадна киша, она која може да пада цео дан. Одушевљен сам, немам ни кабаницу. Нема ни Мира. Ипак крећемо, па ко преживи. Киша није страшна али би било непријатно да крене неки пљусак негде у недођији.
Возимо лагано, ветар је нешто јачи и киша нас прати све до Банатског Новог села. Ту правимо малу паузу испред продавнице и крећемо ка Панчеву. Мира је доста уморна али јуначки издржава. На изласку из Панчева правимо још једну паузу и договарамо се за сутрашњу вожњу. Растајемо се са Спасом пре, а са Драганом после преласка преко моста. Киша је већ почела да пада, и то јаче него она из Алибунара али је, већ мокри, не зарезујемо за суву шљиву.
Пре него што смо паркирали бицикле, опрао сам их и средио, заслужили су јадници. Причам са Миром о утисцима и констатујемо да имамо осећај задовољства, без обзира на лоше време и поремећен план за Фрушку гору. Вероватно "нормалном" човеку изгледа као мазохизам да неко крене бициклом на пут од 120 км по никаквом времену, без преке потребе, успут покисне и буде продуван ветром а да осећа задовољство и већ мисли на сутрашњу туру.
Само да не буде кише...