Делиблатска пешчара

Београд - Панчево - Долово - Мраморак - Делиблато - Шушара - Гребенац - Бела Црква - Ковин - Београд

Ред је искористити последње дане годишњег одмора и, коначно, одвести се до Беле Цркве. Кажем коначно јер већ дуже време Мира и ја покушавамо да ставимо ту туру на дневни ред, али се увек нешто испречи.
Пут смо планирали гледајући у мапу, без знања шта нас чека у пешчари. А чекало нас је :)
За почетак, потрошили смо цело пре подне ломатајући се по београдским тржним центрима тражећи подлогу за врећу за спавање. Било их је као салате преко лета, али су нетрагом нестале. Ваљда су их трговци повукли јер је крај сезоне, а рафове попунили актуелном понудом за школарце. На крају куписмо неке кинеске душеке за плажу, довољно малих габарита да могу да се спакују у цикло пртљаг. Чак сам успео и да паднем мотајући се око камиона који врве испод Панчевачког моста. Коначно, мост прелазимо тек у 12:30, а из стана смо изашли још у 8.
Пролазимо Панчево и скрећемо ка Долову, на пут крај кога се пружа леп дрворед. Лепо и практично, штити од ветра. Коначно тишина. Целог дана у београдском саобраћајном лудилу, плус панчевачко. Имамо добар ветар, тако да се не умарамо, стајемо само ради сликања. Делиблато, почетак Делиблатске пешчаре. Рекао би човек да је пешчара добила име по овом месту :) По мапи, имамо 18 км до Шушаре, села близу супротне границе пешчаре. Проверавам мапу питајући једну групу мештана колико има до Шушаре. Одговор: 7 - 8 км. Ја њима мапу, они мени: "Ма стижеш тамо за 15 минута, нема више од 8 км". Ок, верујем, наравно. Па, знају они сигурно боље, није први пут да сам нашао грешку на мапи... Пут је асфалтиран, не превише широк, тако да смо морали силазити са истог кад нам у сусрет наиђе шлепер. Да, невероватно, али налетели смо на неколико шлепера на уском, шумском путу. Вероватно су они и изломили асфалт, пут има доста рупа. Прође седми, па осми, па десети километар... шта ли причају они Делиблаћани? Улазимо у Шушару после тачно 18 км вожње од Делиблата. Извињавам се својој карти по сто пута. Према мапи, на раскрсници се скреће десно и ту креће шумски пут ка Гребенцу. То говори и путоказ поред којег стојимо. Скоро је 5 сати и рачунамо да релативно брзо можемо прећи тих 8 - 9 км. Крећемо путићем. Пролазимо поред локалног гробља, па поред локалног шарпланинца који се труди да нам укаже на своје присуство и стижемо до рачвања пута. Еци пеци пец или да се вратимо до села и питамо некога? Да се вратимо. Баш би било глупо да нас ухвати мрак у сред непознате шуме. Још боље, да ми преспавамо овде, у селу, па ујутро наставимо, без трке са временом. Игром случаја се сместисмо у дворишту заљубљеника у пешчару и природу уопште, код Кофија. Објаснио нам је да би погрешили да смо наставили поменутим путем, да је право скретање пар десетина метара даље. Ух, добро је што не настависмо. Његово двориште, као и већина дворишта у околини, је јако лепо уређено. Фино ошишана трава, доста простора, дрвеће. Постависмо шатор и на спавање...
Ујутро нам је Кофи показао своје мапе, мало попричасмо о Шушари и пешчари. Позвани смо да навратимо поново, као и сви заинтересовани да чују и виде нешто ново о овом крају.
Крећемо путем који нам је препоручен. Тврд шумски пут, трагови точкова. Али тракторских. Наши точкови тону у песак - нема шансе возити. Сушна је сезона и песак је сув. После кише је и могуће возити. Следи гурање. 8300 метара гурања за сат и 50 минута. Тешко, врело, песак се завукао у сваку пору, али у исто време узбудљиво и егзотично. Питам се како ли је тек кад пешчаром дува ветар... Не желим да сазнам.
На видику је асфалт, улазак у село Гребенац. Правимо малу паузу, па настављамо до следећег места, Кајтасова. Пре уласка у село правимо већу паузу, ручамо и крећемо ка Белој Цркви, где смо планирали камповање. Убрзо стижемо до белоцркванских језера и одлучујемо да се сместимо у кампу поред Врачевгајског језера. Камп поред Главног језера је превише бучан и није нам се свидео, иако је комфорнији.
Нашли смо згодно место, поставили камп, прошетали и вечерали. Очи почињу да се склапају, мозак је на резерви... У даљини, у правцу Румуније и Карпата се види севање муња и понекад се чује грмљавина, али то је вероватно нормално тамо у планинама, далеко је, не бринем.
Нешто око један сат после поноћи почиње жесток пљусак, грми, сева, неколико пута нестаје струје у кампу. Не да сам проценио, свака ми част :))) Наравно, у сред тог зла, Мира мора у клоњу. Киша је, уз повремено слабљење интензитета, падала следећих два и по - три сата. Шатор издржао, суви смо и поспани. Следећих пар сати сна нас је вратило у живот.
Јутро је ок, сунце се појављује. Сушимо шатор, чистим бицикле од песка, доручкујемо. Оптимисти смо да ћемо стићи у Београд пре кише која је најављена тек за вече. Наравно, тада нисмо знали да је опет у питању безразложан оптимизам. Возимо до Ковина, сумњиво је време. Логистика из Београда нам јавља да је већ почела киша у појединим деловима града и да би било паметно да се утрпамо у неки бус и пожуримо кући, јер је врло вероватно да нам већ око Панчева следи хладан туш. Послушасмо савет, убацили бицикле у бус и правац Београд. Киша почиње док смо се возили панчевачким путем.
Београдски асфалт мокар, али киша се смирује. Лудница у саобраћају, сирене, застој. Увек мучан повратак у велики прљави град.

Слике

Аранђеловац

Прошло је пет дана од повратка са туре по Војводини а ја још нисам сео на бицикл. Крајње је време. Пожелео сам да возим, али нешто лагано и ван равнице. Раширио сам мапу и потражио нешто згодно, можда на пар дана.
Избор је пао на Космај, па наставак вожње до Аранђеловца. Спаковао сам и камп опрему ако пожелим да наставим даље.
Петак, сунчано јутро, 8 сати, покрет. Авала ми ускоро остаде иза леђа а Космај се приближава. У Сопоту, уз доручак, одлучујем да не идем ка врху, него подножјем да наставим ка Раниловићу и Аранђеловцу. Нећу се пентрати по околним брдима, него се мало одморити у Аранђеловцу, па наставити ка Смедереву.
Терен је управо онакав какав сам пожелео, таласаст, са кратким, средње тешким успонима. Метеоролози су погодили да ће бити топао дан, дебело је преко 30. Релативно брзо и лако стижем у Аранђеловац. У градском парку, уз пар сладоледа и новине, правим паузу. Обишао сам парк, направио неколико фотографија а онда потражио згодан кафић у центру где бих одгледао олимпијску ватерполо текму Србија - УСА. Амери су нас прегазили као плитак поток, тако да крећем даље пре краја утакмице. Очигледно је да нећу моћи да обиђем смедеревску тврђаву и стигнем пре мрака кући, па ми је елегантно решење испало да, преко Тополе, кренем ка Смедеревској Паланци и ту негде поставим камп, а ујутро наставим до Смедерева. Камп сам поставио на изласку из једног села после Смедеревске Паланке, упалио ватру, вечерао. Прегурао сам скоро 150 км, нисам уморан, добро расположен. Свиђа ми се овај начин - вожња без журбе, прилагођавање условима пута и тренутном расположењу.
Ујутро, после топле супе, одморан, крећем даље. Сунчано је, мирно, тихо. На путу срећем једино тракторе и сељаке који су, пешке или на бициклу, кренули на околне њиве, После 15 - ак километара улазим у предграђе, индустријску зону Смедерева. Какав контраст! Апокалиптична слика фабричких димњака, облак дима боје рђе, куће и локали постављени како је коме пало на памет. Очигледно присуство одсуства смисла за ред и уређен животни простор. Присећам се прошлонедељних призора уредних села и градова на северу Војводине. У чему је штос? Немам одговор. Чак је и прилаз и простор око тврђаве, ударног туристичког адута, врло лоше уређен. Срећом, тврђава је, сама по себи, леп споменик и доста је фотогенична. Направио сам неколико фотографија и мало се излежавао на трави, у хладу зидина.
Пар сладоледа у центру и време је за повратак кући. Преко Ковина и Панчева затварам круг започет јуче, стижем у Београд. Прешао око 240 км у ова два дана, лагано и без много напора.


Слике

Тура по Војводини (& још мало)

Ову туру смо већ неко време разматрали Спаса, Драган и ја, али је испало да, због обавеза, не можемо да уклопимо термине. Прсте је умешала и временска прогноза, тако да је пресуђено: туру возимо Драган и ја - полазак, 10. август. У међувремену се за вожњу пријавио и Далибор из Врања.
Ствари спаковане у бисаге и око њих: шатор, врећа, папуче, тепих, завесе, сабрана дела Добрице Ћосића... све скупа, 19 кг. За прасе није било места.
План туре је направљен тако да су грубо одређени правац кретања и места погодна за одмор и спавање, а да ћемо на терену, према расположењу, одређивати где кампујемо или куда ћемо даље. Такође, договорено је да возимо лагано и да не прелазимо дневно велику километражу, да нам приоритет буде уживање у природи, плажама, обилазак знаменитости...

I дан
Полазак. Панчевачким путем, према (наравно) Панчеву, а даље ка Зрењанину. Испратило нас је неколико другара до Опова, а Спаса до Идвора. У Идвору смо посетили музеј - родну кућу Михајла Пупина. И сликао роду која се монтирала на бандеру испред дворишта. На раскрсници путева за Београд и Зрењанин се растадосмо са Спасом и кренусмо у напад на Војводину.
Наравно да смо већ првог дана прекршили договор, превалили преко 135 км, возили по врућини и камп поставили сат времена пре вечерњег напада комараца. Камп смо поставили у кукурузишту, у близини села Меленци, 800 м од пута. Ја спавао лепо, Драган и Далибор се ујутро жалили на хладноћу. Драганова врећа премала или је Драган превелики, свеједно, битно је да ми је колега спавао у јакни. То их стигла божија казна што су крали и пекли околни кукуруз.

II дан
Следећег дана, преко Бечеја, хватамо правац ка северу, ка Суботици. Дужи одмор правимо у Ади, на градском излетишту - купалишту на Тиси. Дебела хладовина, уређен простор за излете, камп приколице викендаша. Потражио сам около има ли неке биртије са рибљом чорбицом и налетим на неки објекат испред кога су седела четворица и нешто живо коментарисали на мађарском. Ја њима "Добар дан", они мени "Не разумеш мађарски?". Објаснио сам да не разумем и да тражим кафанче где може да се поједе нешто што је у претходном животу пливало Тисом, а један од горе поменутих ми, на чистом српском, филозофски мирно саопшти: "Зајеб'о си се". Видим и сам, мислим се нешто, одох ја да турим лонче за чај. Од купања није било ништа јер нам је један од излетника објаснио да је муљ на уласку у воду достојан једног Нила или Амазона. Најмање.
Кад дођосмо мало себи, натоварисмо се на бицикле, па ка на напрема напред - правац Кањижа. Јако је топло, непријатно за вожњу. Таман кад постане пријатније за вожњу, долази време за избор места за постављање кампа. Прошли смо Кањижу, према Хоргошу. Други камп смо поставили испод насипа, на одвајању код раскрснице за Мале Пијаце. Шаторе раширили уз ивицу шуме, 1300 м од пута ка Хоргошу. Све би било фино & бајно да не поче неко живо дешавање у поменутој шуми - неко звериње се јурило по комшилуку, пар десетина метара од кампа. Сви из места прихватише предлог да повучемо камп мало горе, поред пута који води насипом, 20 - 30 м од ивице шуме.

III дан
Трећи дан започиње лепим јутром, сунце нас тера да што пре кренемо јер је већ почело да пржи чим се појавило. Због слабијег квалитета (краћег) пута преко Малих Пијаца и нежних Далиборових гума, кренусмо ка Палићу главним путем, ка Хоргошу, па скретање ка Суботици. Палић. Код раскрснице у близини језера скренусмо у пекару по доручак. Док смо уништавали доручак, сложимо се да на тој раскрсници скренемо лево, путем који води око језера. Каква грешка! Мислили смо да је то пут који води уз само језеро, а испоставило се да се он прилично одваја од истог и да, углавном возећи кроз кукурузе, језеро можемо само да замишљамо. Направисмо улудо додатних 20 и пар км кружећи око језера, да би стигли на стотинак метара од раскрснице где смо доручковали. Срећом, баш је пријатно за вожњу, не верујем да је испод 35 степени у хладу. Ионако не возимо по хладу, баш нас брига. Ту, коначно, уђосмо у парк који се пружа поред језера. Мала пауза у хладу, па се раскомотисмо на плажи. Раширили и шаторе да се осуше јер смо их спаковали мокре од јутарње росе. Ја се окупао у језеру... топла вода, али пуна траве која (непријатно) голица по ногама. Свеједно, освежило ме купање. Одморили смо се, али се нисмо дуго ту задржали, треба стићи до Апатина и суседне Јунаковић бање. Ту нам је наш логистичар Спаса резервисао спавку, али прво треба препедалати око 75 км по врелом путу. Е, ово је једна од најдосаднијих деоница које сам превезао: пут као лењиром извучен, са аспекта цикло путника ништа интересантно што би разбило монотонију... само сунце горе, равница около и пут без кривина и успона испред предњег точка. Правили смо више пута паузе по успутним селима и повећали драстично промет воде и сладоледа локалним продавницама. У селу Мишићево, нешто пре Бајмока, смо делили хладовину паркића са трочланом бандом пензионера која је довукла гајбу пива и ту трошила дан. Није им лако. Мука натерала. Поздрав ако читају ово.
Заборавих да похвалим цео тај регион око Суботице и њихов однос према околини - чистоћа и уредност просто штипа за очи нас ненавикле на сличан призор. Нигде баченог папира или флаше, уредна дворишта, травњаци поред улице уредни, ошишани. У једном селу смо паузирали и купили сладолед и воду у малој продавници. Питао сам продавачицу где можемо бацити отпатке, јер испред радњице није било канте за смеће. Покупила је све отпатке које смо имали, уз захвалност што бринемо о чистоћи. Ово сам морао да напишем јер ми јако сметају призори смећа по улицама, парковима, дивљи отпади поред путева и остала егзотика диљем драге нам домовине. Требало би, уместо на разне политичке митинге, сиротињу рају возити на екскурзије по овим лепим и умивеним крајевима и учити да се околина уређује ради њих самих, ради бољег квалитета живота... и тако то.
Елем, Бања Јунаковић. Стигосмо у 8 сати. Прилично смо уморни. Summa summarum, 146 км врелог пута, са константним ветром у груди. <ем>Рецепција бање - резервација је ок, добисмо кључеве трокреветне собе, а бицикле смо сместили у котларницу. Објекат је, у ствари, бањско лечилиште отвореног типа. У кругу лечилишта су базени са термалном водом у коју смо се бућнули чим смо стигли. Топла вода прија уморном телу, а и комарци не знају да роне, тако да су им доступни само лице и уши. Лоша страна је то што се особље ресторана, који треба да ради до 10 увече, евакуисало већ око 8, тако да извисисмо за вечеру. А и за воду, јер је бармен затворио шанк још раније. Преживесмо захваљујући примусу и кесици инстант супе коју смо кували у соби. Такође, утисак је да нам је наплаћен "болнички дан", тј. пун пансион - превише за услугу коју смо добили. Овако или онако, кревет је дивна справа - одморисмо наше напаћене коске и ујутро, после доручка и сликања, пут под точкове.

IV дан
Циљ је Фрушка гора. После кратких консултација, одредили смо правац: преко Пригревице и Оџака до Бачке Паланке. Ту правимо паузу, па преко Челарева настављамо до села Бегеч, где постоји скела за пребацивање преко Дунава. Одморни смо, пријатно јутро, точкови клизе лагано. Већ се осећа да ће дан бити врео. И би врео. Правили смо чешће паузе, хладили се како смо умели, температура у хладу је преко 35 степени. У Бачкој Паланци нађосмо експрес ресторан са одличном и јефтином клопом. Окреписмо душу и тело, а и услови за вожњу постадоше подношљивији, па зајахасмо коње. Нађосмо прелаз у Бегечу. Скела је управо пристизала са оне стране, те се убрзо укрцасмо. Врло брзо исфорсирасмо Дунав. Дан брзо прође, а тек треба кренути уз Фрушку гору. Код Беочина крећемо узбрдо, ка Црвеном Чоту. Пред успон смо се задржали неко време да Драган среди проблем на бициклу, ланац је морао да се мало скрати. Пада мрак, лампице ступају у акцију, комарци такође. Ако Онај Ко Је Измислио Аутан није добио Нобелову награду, овим путем га предлажем за исту. Сада смо могли да се концетришемо на избегавање рупа. Пошто нам је осветљење било доста килаво, шума је одјекивала од "Пазиииииииии, рупппааа!", "Бежи десно!", "Јао, отпадоше ми бубрези!" и сл. Од Црвеног Чота, гребеном планине до скретања за Врдник. Поглед на светла Новог Сада је феноменалан. Пажљива вожња низбрдо, ка Врднику, кочница је сада најважнији део бицикла. Сретно се спустисмо низ брдо и постависмо камп у једном дворишту. 22:30. 135 км иза нас.



V дан
Ново јутро, паковање, бурек и наставак туре. Правац: Цер. До Цера нас је пут водио преко Руме и Сремске Митровице. Ту смо направили паузу на лепо уређеној плажи, на Сави. Наставак пута води преко Богатића, Бадовинаца, Прњавора и Лешнице ка Текеришу. Обзиром да смо у Прњавору паузирали неколико сати, логично је што смо у Текериш стигли по мраку. Далибор је кренуо као претходница до планинарског дома, а Драган и ја смо лагано кренули на успон. Успут нас спопадоше и кучићи, те сиђосмо са бицикала. Били смо доста уморни, а и мрак је већ давно пао, тако да настависмо успон пешке, гурајући бицикле узбрдо. Ногу пред ногу, успон се одужио. У планинарски дом "Липове воде" смо стигли нешто после 11 сати, вечерали супер гулаш од дивљачи и сместили се у удобну собу. И тога дана се накупило око 135 км пута. Пријаће спавка у удобним креветима.

VI дан
Последњи дан наше туре је свануо. Домаћица планинарског дома заслужује похвале за синоћну одличну вечеру и за још одличнији доручак. Идемо кући. У Шапцу нас је дочекао и почастио наш другар Сале. Поседели смо са њим једно сат времена и пут под точкове. Дан је заиста врео, кажу да је било око 40 у хладу. Одремали смо око сат и по у неком селу успут, у хладу црквеног дворишта , као док буде пријатније за вожњу...
Београд. Стигао сам кући око 5 сати. Дајем царство за туш!

Све у свему, 6 дана и 800 км на точковима, лепа тура, али вожена у погрешно доба године. Овако топли дани би се лакше прегурали кроз неки шумовити или планински предео. Нема везе, тешкоће се забораве и остају само лепе успомене, фотографије и слике у глави.
Слике