Сокобања, Ртањ

Сви ми (лудаци на два точка) имамо понеку мучну епизоду, али на крају остане само добра прича, наравно ако се добро сврши.
Прошле недеље се нађох у Сокобањи. Због кишног времена сам се довезао бусом, са бициклом спакованим у бокс за пртљаг. Следећа два дана сиромах није мрдао из собе јер је време било баш јадно и тужно, али претпоследњег дана мог боравка тамо указала се прилика да се крене у околна брда. Не знам да ли је последица природне селекције или синдрома "да ми је већи него комшијин", али приметио сам да у околини Сокобање нико не гаји пса мањег од просечног телета. Добро, мало претерујем, али са седишта нечега што има два точка, бисаге и лабилну равнотежу, зверке изгледају зверскије. Елем, ту почиње драма.
Већ на самом изласку из бање ме шмекерски израдио један жућа. Возим лагано узбрдо, а он стоји поред отворене капије дворишта са леве стране пута и наизглед незаинтересовано баца поглед на мене. Лагано устаје и још лаганијим кораком, чак некако весело, прилази - у тренутку схватам да ће ми откинути једно пола кила меса са листа. Баш кад сам осетио зубе на нози позвао га је неко из дворишта и животиња је моментално обуставила акцију. Све ово је трајало до 5 секунди. Думреш! Ионако имам трауме из детињства од псова...
Николинац сам прошао без проблема (нема живе душе), али у селу Ртањ, на низбрдици ме спопадоше две беле зверке. Као да су пали с неба, а много нервозни. Знам да је савет здравог разума стати и сићи са бицикла, али не знам колико ова два гремлина имају здравог разума. Пробао сам фору са прскањем из бидона и успео - прво су застали за секунд, изненађени, па наставили потеру, али су одустали после новог штрца. Жао ми је само што сам у бидону имао ртањски чај. После пар минута, на изласку из села, кривина и воћњак кроз који ми у сусрет, ваљда у знак поздрава, залаја и потрча сиви шарпланинац. Било ту, у близини, још нешто бело чупаво, али доста ми је био и овај први. Ту обуставим кретање и вратим се једно 50 метара, до неке зградице испред које су седела три лика и цевчила пиво. Жалим се да изгинух без зрна барута у њиховом селу и би ми објашњено да је сива животиња везана за сајлу која се протеже кроз воћњак и да не може да добаци до пута, а два бела пса које сам натопио чајем су пре пар дана на исту фору изненадила локалног поштара и собалила га са мотора. Објаснише ми људи да нема фрке, крај је села и до изласка на пут Зајечар - Параћин нема изненађења.
И би тако.
Затворих круг до Сокобање преко Параћина и Алексинца.

Слике