Дође време да одувам прашину са овог електричног нотеса, кренула је нова сезона циклотумарања.
Одужила се зима, нисам возио од краја октобра, од Еколошког ултрамаратона Панчево - Фрушка Гора. Не волим зиму, на бицикл седам тек кад загреје на 13 степени, то ми је нека магична цифра. Тек почетком априла сам отворио сезону са пар кругова до Аде или Остружнице. Једном сам се одвезао до Бољеваца на рибећу чорбу, вратио се насипом до остружничког моста, једном до Панчева. Тих првих дана ми је Драган правио друштво, једном се прикључио Бошко на новој макини. Е, да, скоро сам заборавио како ми је увалио баксуз... прилазимо манастиру Фенек и ја меркам предњу гуму коју сам допумпавао чим сам изашао из стана, требало би то још мало... Каже Бошко: "Немој да пумпаш, обично то изађе на лоше". Насмејемо се, а после пар минута стигнемо до манастира и стали да одоморимо коске. Наравно, ја узео пумпу, само мало да допумпам... пуче вентил, сломи се ђубре, леже гума. Бошко, баксузе.
Тако је почела сезона, уз кондиционе и техничке припреме. После пар недеља се, уз лепше време, кренуло на даље (како ме нервира овај израз...) дестинације - Бела Црква, Вршац. Пар пута сам био у Кајтасову, код Снеже и Саве.
У ствари, зато сам и почео да пишем. Све ово раније је било решавање проблема "белог папира".
Врло волим да одем до њих, разни су разлози, не знам који би био главни... углавном, по повратку у Београд, осећам да ми је дух дезинфикован а ни тело се не осећа лоше. Стекао сам неколико нових познаника тамо, што животиња, што људи: младог шарпланинца, две козе и четири јарета, Аиду, Сашу и клинце, црног бернардинца, Момира, кума Бату. Бата и није баш прави кум, више је магарац... Прошлог викенда је ту био и Милан, заљубљеник тумарања кроз пешчару и истразивач нових стаза. А био је и претходног викеда. Милан је човек, велики човек. Незгодно је писати о Зеленом Двору, ту се људи и животиње преплићу прилично равноправно, осим оних примерака који ће бити поједени. На животиње мислим.
није крај...
Овде се може видети неколико слика.
