Ово пишем са историјском дистанцом од два месеца. Себи се извињавам због лењости и свега што је испарило из закречених сивих ћелија, а другима (уколико ово ико чита) на осакаћеној причи.Зима ми се нешто одужила ове године, а и иначе је не волим, тако да сам склапајући туру за 2009. призивао лето. Било је неколико варијанти, али се завршило овом која се види на табели. У екипи Мића и ја, датум поласка је 21. јун.
Невероватно, али дође тај датум некако и крећемо... Недељно јутро полушугаво, са добрим изгледима да постане шугаво. Прогноза времена за наредне дане каже да се може очекивати киша ту и тамо, али смо се ослонили да прогнозери неће прекршити традицију погрешних најава и на срећу да се нећемо баш ми наћи тамо где (ако) буде падало. Убрзо се показало да су ти ослонци били врло климави.
План био да возом дођемо до Младеновца али се скоцкала боља варијанта, Мићина супруга нас је шибнула колима до истог. Чим смо поскидали бицикле и повадили пртљаг почела је да сипи слаба кишица. Натоварили смо магарце, пронашли пекару (бурек, слаба тројка) и пут под точкове. Кишица је убрзо престала да пада али је остало сивкасто небо. Расположени за путовање и натоварени као мазге се котрљамо ка Тополи. Циљ за први дан је Гружанско језеро у близини Кнића, око 26 км после Крагујевца. Пар пута смо застали ради куповине воћа или сликања. На једном месту скренули са пута да видимо неко језерце и локалну цркву а код Тополе се попели на Опленац, обишли историјско - меморијални комплекс, задужбину Карађорђевића. Фино је горе а и пуца видик на околину, обзиром да смо на вр' брда. Интересантно је знати да се у цркви св. Ђорђа налазе саркофази краља Петра I и Вожда Карађорђа.
До Крагујевца имамо добро време, чак је и добро што нема сунца, пријатније је за вожњу. У близини цркве у насељу Аеродром се задржавамо у "Библиотеци". Тако се зове кафана где смо се снабдели вечером коју ћемо појести након постављања првог кампа. Волим да дођем у Крагујевац, помало га рачунам као "свој" град. Одвезли смо се до Шумарица и обишли споменик V3, а онда наставили путем ка Краљеву. Баш негде пре скретања ка Книћу, на једној доброј низбрдици улетесмо у нешто што личи на фину, магличасту кишицу. Није страшно, надамо се да ћемо срећно проћи до језера, више није далеко. Мало смо појачали темпо јер је киша висила на небу, прошли Кнић, језеро је на пљуцомет. А онда туга&јад. На отвореном путу без заклона нас задеси пљусак, ни гаће не остадоше суве. Мало даље, код једне продавнице, потражисмо заклон. Ако ово чита газда радње, ја сам онај што му је нестао из видног поља када је склизнуо са уске бетонске стазице. То што је лупнуло у зид је била моја глава (срећом, упакована у кацигу). Тешим Мићу (и себе) да нема фрке - поставићемо камп, пресвући се, попити топлу супу а онда лагано упалити ватру и осушити гардеробу. Стигосмо до језера, постависмо камп, пресвукли се и попили супу, једино је ватра оманула: НИГДЕ ДРВЕТА. Додуше било је пар багремчића испод којих смо се монтирали, али неупотребљивих за ватрицу. Штета, мало нам је фалило да се провучемо без кише. Изедосмо библиотекарски роштиљ. Спавање.
Јутро је суво и сиво. Камп демонтиран, све попаковано на бицикле. Проверавамо прогнозу код Драгана, наше логистичке подршке. Какав човек, могао је бар мало да нас слаже... а истина је да је најављено грдно време за целу недељу. Шта да се ради, идемо за Краљево. Тамо ћемо навратити до Саше, Мићиног паше који ради молерај у стану својих покојних родитеља, и донети одлуку шта и како даље. Наравно да смо опет покисли, и опет мокре оне гаће...
Саша нас је дочекао ДомаћинскиСвакаЧаст. Истуширали смо се, опрали ствари и креснули грејалицу којој смо објаснили да мора све то да осуши до јутра. У ствари, морали смо да признамо да су сви изгледи да се сутра враћамо кући јер је у изгледу свакодневна трка са кишом, а она већ води са 2:0. Проблем је да ако не можемо да сушимо одећу и обућу, што би рекао прост свет, има да најебемо. А и да назебемо.
Е, ту се умеша домаћин и предложи да останемо код њега, као у некој врсти базног логора, а одатле сваког дана можемо на локалне туре. Није паника и ако би покисли јер би имали где да сушимо ствари. И тако све у том смислу... Обзиром да би се осећали врло тупаво кад би се вратили одмах кући, ово је после дубоког једноминутног размишљања прихваћено као сламка спаса. Мир се вратио у наше душе. Повадисмо мапе и примисмо савете шта је паметно обићи у околини Краљева.
Прво дође на ред манастир Студеница.
Крећемо око 8 сати. Добра страна "базног логора" је што не треба вући терет са собом, осим неопходног. Носили смо само опрему за кишу и по мамутски сендвич са кајмаком и сировом паприком. Излазимо из града поред манастира Жича и преко Матарушке Бање се укључујемо на Ибарску магистралу. Пријатан дан и слаб саобраћај, асфалт као млеко, зелена брда а сунце пробија кроз танке облаке. Пут тече поред Ибра, Ибар тече поред пута, баш добро што се не вратисмо кући. Пут се увија, Ибар води своју политику, горедолирамо. Код места Ушће, 48 км јужно од Краљева се скреће десно ка манастиру. Ако се добро сећам, до манастира има 11 км. Лаганом вожњом кроз шумовит предео брзо стижемо до капија манастира. Бајсеве остављамо испод ораха, мало култивишемо изглед, да не улазимо баш шарени као папагаји и пролазимо кроз капију. Први пут сам у овом манастиру. Старе зидине, две црквe, 800 година историје... да се најежиш. Задржали смо се ту око сат и по времена, обишли и фотографисали манастир, купили пар сувенира и изашли ван да поједемо сендвиче, па на пут. Налетео је облак који је просуо 15 минута пљуска. У заклон је улетео и сељак из баште у близини и одмах се пожалио како је јуче покисао као миш. Убрзо је киша стала, сунце се појавило и кренусмо назад ка Краљеву. Вратили смо се брзо и без неког напора. Лепо проведен дан, фина тура. Од Студенице до Краљева се на мом пртљагу дошверцовао један пуж.
Среда.
Већ улазимо у рутину прављења мега - гига кајмака у пању. Бајсеви се отресају од мрака из подрума, идемо на Гоч. Око 25 км до Врњачке Бање, па узбрдо око 13 км. Пре успона питамо једног чичу колико има до врха, а он одговори нешто у стилу "ту је, имате 15 мин вожње...". Схватам ја да је простор закривљен, да постоји више равни простор - времена, али нисам схватао што нас чича зајебава - веслали смо узбрдо око 2 сата. Задњих пола сата смо возили кроз облак који је сео на врх. Захладнело је неколико степени, али нам је то пријало док смо дахтали узбрдо. На крају сам се баш пријатно изненадио дочеком на врху: ротвајлер који устаде са места поред пута и лагано нам приђе (глб) пријатељски.
Нађосмо ту један ресторан, па кренусмо од чаја до одличне чорбе. Леп поглед кроз стаклени зид на црне облаке у подножју. Је ли то грмљавина? Конобар каже да пљушти у Бањи. Потрошили смо ту још неко време, направили пар слика, све чекајући да се невреме смири. После неког времена одлучујемо се на покрет и врло се изненадимо кад смо већ за 15 минута били у подножју. Онај чича и даље заварен за клупу. Бре, у Бањи суво... оно је грмело према Краљеву. А ми идемо у том правцу. Близу је то па идемо полако како би облаку дали времена да нам измакне. На десетак километара пре Краљева је мало попрскала киша, настављамо даље и улазимо у село Ратина. Кроз село иде пут, са стране високи тротоари, прилично јака низбрдица. Они тамни облаци су се провалили над овим селом непосредно пре нашег доласка и просули реку која је текла низбрдо путем, чиста и бистра, десетак центиметара дубока а кроз баште и двориште поред пута у виду блатњаво-жуте и брзе бујице. Неколико аутомобила је прошло избацујући воду испод точкова бар два метра увис. Опасно ако пљусне неког од нас двојице. Мића ми рече да сиђем са тротоара на пут да ме не одува неки талас у бујицу, тако да смо заузели целу ширину пута и успоравали кола која наиђу. Прођосмо некако тај драматични део и сад ми је жао што не сликасмо то. Срели смо једног мог имењака, човека од 76 година, вози нешто попут пони бицикла, мокар као додола. Јадан човек се жали да га је окупао неки ауто, а да има реуму и не сме да покисне. Поче ту и нека упорнија киша. Чекали смо неко време да се смири а онда кренули. Имали смо 8 км до стана и наравно да је почео пљусак и наравно да смо искисли. Мокре гаће? Да.
Следећих дана смо обишли манастире Љубостиња, Жича и манастир Свете Петке у селу Стубал, у близини Трстеника. Прва два фасцинирају нечим изнутра, вековима који се као маховина држе за зидове, монахе, фреске, прастаре храстове и липе. Манастир у Стублу је скорашњи, основан 1979. године, а претворен у женски 1989. Те пријатне утиске је умео да ми поремети једино поглед на непрегледну реку пластичних флаша које носи Западна Морава. Срамота и катастрофа.
У суботу смо се запутили преко Чачка ка Овчар Бањи. Ништа нарочито изазовно, чисто да протегнемо ноге и оверимо и овај преостали правац. Избегли смо главни пут и возили паралелним путем кроз нека села. Израдили смо се код једног скретања и продужили пут десетак километара али не мари...
Успут смо прошли поред манастира Ваведење и задржали се само да га фотографишемо. Пре саме Овчар Бање и акумулационог језера смо наишли на брану акумулације и спустили се путићем који води ка њеном подножју. Спустили смо се да ухватимо бољи кадар за фотографију. Док смо направили неколико фотоса поче да сипи киша, ситна али прилично упорна. Ај да убијемо по кајмак кад већ стојимо, можда и стане... Ту се од негде појави неко гладно куче, па смо сви јели и киснули. Новитет је био шпиц црног облака који је провирио преко врха брда. Каже Мића "Ајмо!". Ја се мало опирао и паметовао па попустио. Ипак је у праву, биће све црње и црње. Поздрависмо се са мршавим штенетом и излазимо на главни пут. Пљусак! Није хладно и није важна киша. Схватио сам ових дана да киша уопште не смета ако је прихватиш као такву и заборавиш. Битно је да није хладно. Једино је незгодно ако је пут прометан јер прскају возила и ниси сигуран колико си уочљив. После 10-ак, 15 минута побегосмо киши и сувим путем педаламо ка бази. Обзиром да смо имали кишну опрему, наставили смо суви. Вратили смо се главним путем, преко знаменитих Мрчајеваца. Пред Краљевом смо мало прикочили јер је у граду небо обављало пљуштање кише и грмљавину громова. Хмм,може се рећи и пљуштање громова и грмљавина кише... Свеједно, вратисмо се сувих гаћа.
Пошто би био смртни грех вратити се у Београд из Краљева без кајмака, у недељу поранисмо на пијац. Ја купио кило, много леп. Убеди ме продавачица да се кући не смем вратити без јаја. Право збори искусна домаћица, те купих преостала из кофице на бетону. Ја не знам да ли је усраност јаја мерило квалитета, а ако јесте, ова су била врхунска.
Вратисмо се у велики прљави град аутом, са Сашиним сином. Бајкове смо окачили позади, на носач и елегантно се довезли кући, избегавши трауматичне прилазе престоници. Кад се све сабере и одузме, ипак смо задовољни. Нисмо отпедалали намеравано, али лепо је било и ово ничим изазвано Краљево. Интерно смо ову вожњу назвали "манастирска тура".
Растали смо се код улаза у подземну гаражу код Старог двора. Увек ми је мало мучан повратак у буку и бетон. Семафор, зглобни аутобус, дрндави тролејбус, јапански мотоцикл. Идем кући.
Шта ћу, морам...
Нешто мало слика.
